Колико дуго још срце може да куца овако? наставак

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

ОН:

Маштам да праштам самом себи своје грехе, да заборављам сузе твоје, да одлазим од тебе.

Маштам да ти се враћам, да ти прилазим у загрљај који се отвара, а опет није све машта.

Прашташ спуштених руку, гледаш како облаци долазе док у зеницама спремаш кишу.

Трњем су посуте стазе ружа, а векови чекања из којих ћу доћи живе у нама.

Празнине се крију, обриси смело исказују своје скуте, да није све тако у машти, ја бих ти љубио руке.

Тако је танка линија сна и јаве, осећам да се мењам и плашим се сваког сна, преиспитујем себе.

Устајем телом и душом из агоније, купатило лови немир тешког сна, она не сме да зна.

Она је небеско биће коју никада нисам нити ћу повредити болом моје слабости.

Колико дуго још срце може да куца овако?

ОНА:

Тако сам себична у својој захтевности, слободна да здробим његову пажњу и љубав што пружа.

Знам колико ме воли јер ми је срце заробљено топлином његовог ока, а око све види, па чак и моје сузе испод чаршава.

Није све једно горети у пламену његове ватре, љубити жаром утрнуле усне у лажи која ме као грч хват.

Сви ти његови погледи изнад беле свиле покривених тела говоре о његовој љубави која ме гуши, које се плашим да ћу моћи да узвратим.

Мења ме и бринем, плашим се...

Побеђује поразом, а мојом љубави којом га грлим...

 Колико дуго још срце може да куца овако?