Колико дуго још срце може овако да куца?
ОНА:
...Зашто те буни мој понос, моја реч, моје срце што ето кроз све задрхти и кад те тако јако воли?
И није знам да није први пут да ме гледаш тако немирно мирно и чекаш да кажеш, да се супроставиш јако мекано, да покушаш да ме смириш мојим изврнутим речима, преврнутим чаршавима и топлим загрљајима.
Знам да све то умеш, можеш и хоћеш, јер ме волиш.
Исти сценарио сваки пут кад је мени моје лудило у глави. Зашто си толико јак, глупо питање волиш ме, а волети мене није лако. И мени је самном тешко, јао колико ме дуго знаш у свим мојим успесима и падовима, био си као сенка ту поред мене, чак сам те и одбијала од себе, мрзела, нисам желела да те волим. Била сам несрећа за тебе која те и тада скупо коштала, али нисам се променила, ниси ме променио, зашто је сваки покушај био тежак и унапред осуђен да пропадне, зашто?
Колико дуго још срце може овако да куца?
Он:
Заљубљен твојим очима у времену нисам видео ништа друго, само свој почетак и свој крај, колико-толико без икакве жалости и опроштаја само срећу за те твоје крупне кестењасте очи у завичају и људима које нисам примећивао. Године јесу узеле ово моје тело под своје сводове, али срце и оно мало памети да те извучем непромењену и сачувам од саме себе, још један удисај-издисаја моје и твоје љубави. Ако ме разумеш, а разумеш ме јер твоје очи од почетка па сад и до самог краја нису могле да сакрију истину. Волела си ме, а љубав се из срца препозна у очима.
Колико дуго још срце може овако да куца?Колико корака
Колико корака до...
..твоје душе,
а ја жмурим у мраку,
сету не осећам.
У пуној соби твојих мириса
испуњен светлошћу
горим,
сагоревам полако.
Знаш како ми се руке мотају око твог тела,
знаш да смејем се кад ћутим у нашем мраку,
знаш да је појам времена сасвим небитна ствар коју други мере,
знаш колико си јака кад ме погледаш у очи.
Колико корака до...
..твоје душе,
а ја жмурим у мраку,
сету не осећам.
Моје срце и мој мозак
као што живим
сваку слику твог ока
сваки удисај ветра
и издисај ватре,
а ватре горе
и ветар их носи.
Мислим
као да знам
све о теби
о твојим жељама
као да сам те одувек познавао
и волео.
Куцам у њеним рукама
и она у мојим пољупцима оживи,
процвета
као пурпурна ружа
моје Срце испод Сунца,
бистра река препуна пољубаца.
Поново мислим,
а срце не стоји по страни
утиче на сваки поглед ока мог,
прати покрет тела,
осећа додир њених прстију,
на образима-по кожи свилу ветрова.
Мислим у сваком откуцају душе
да додирнем нити,
танке струне нежности
да осетим радост живота,
да упознам вечност,
да заборав остане празан,
да волим бесконачно твоје биће,
љубави моја.
Моје срце и мој мозак
ти си једина веза између њих
тако заједно живе,
тако се смеју и тако плачу,
тако су јаки и исто тако слаби,
а тако спојени чврсто.
Нисам ја неко ко уме само да воли,
да побеђује и да гута поразе,
ја сам исто тако неко
који се плаши и који греши,
који разочара
и који се кад кад глупаво смеши,
који пусти сузу у мраку
од страха да ће те изгубити ако покаже то,
и ако задрхти.
Чувај ме са свим манама и грешкама
јер ћу их временом изгубити и исправити,
јер ћу те и сузом својом кад кад насмејати,
топлином своје нежности загрејати,
а ако икад бол и туга закораче у наш дом
понећу их са собом у мрак,
да тамо остану заувек.
