Колико дуго још срце може овако да куца?

ОНА:

...Зашто те буни мој понос, моја реч, моје срце што ето кроз све задрхти и кад те тако јако воли?

И није знам да није први пут да ме гледаш тако немирно мирно и чекаш да кажеш, да се супроставиш јако мекано, да покушаш да ме смириш мојим изврнутим речима, преврнутим чаршавима и топлим загрљајима.

Знам да све то умеш, можеш и хоћеш, јер ме волиш.

Исти сценарио сваки пут кад је мени моје лудило у глави. Зашто си толико јак, глупо питање волиш ме, а волети мене није лако. И мени је самном тешко, јао колико ме дуго знаш у свим мојим успесима и падовима, био си као сенка ту поред мене, чак сам те и одбијала од себе, мрзела, нисам желела да те волим. Била сам несрећа за тебе која те и тада скупо коштала, али нисам се променила, ниси ме променио, зашто је сваки покушај био тежак и унапред осуђен да пропадне, зашто?

Колико дуго још срце може овако да куца?

Он:

Заљубљен твојим очима у времену нисам видео ништа друго, само свој почетак и свој крај, колико-толико без икакве жалости и опроштаја само срећу за те твоје крупне кестењасте очи у завичају и људима које нисам примећивао. Године јесу узеле ово моје тело под своје сводове, али срце и оно мало памети да те извучем непромењену и сачувам од саме себе, још један удисај-издисаја моје и твоје љубави. Ако ме разумеш, а разумеш ме јер твоје очи од почетка па сад и до самог краја нису могле да сакрију истину. Волела си ме, а љубав се из срца препозна у очима.

Колико дуго још срце може овако да куца?

Колико корака

Колико корака до...

..твоје душе,

а ја жмурим у мраку,

сету не осећам.

 

У пуној соби твојих мириса

испуњен светлошћу

горим,

сагоревам полако.

 

Знаш како ми се руке мотају око твог тела,

знаш да смејем се кад ћутим у нашем мраку,

знаш да је појам времена сасвим небитна ствар коју други мере,

знаш колико си јака кад ме погледаш у очи.

 

Колико корака до...

..твоје душе,

а ја жмурим у мраку,

сету не осећам.

 

Моје срце и мој мозак

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4 Куцам

као што живим

сваку слику твог ока

сваки удисај ветра

и издисај ватре,

а ватре горе

и ветар их носи.

 

Мислим

као да знам

све о теби

о твојим жељама

као да сам те одувек познавао

и волео.

 

Куцам у њеним рукама

и она у мојим пољупцима оживи,

процвета

као пурпурна ружа

моје Срце испод Сунца,

бистра река препуна пољубаца.

 

Поново мислим,

а срце не стоји по страни

утиче на сваки поглед ока мог,

прати покрет тела,

осећа додир њених прстију,

на образима-по кожи свилу ветрова.

 

Мислим у сваком откуцају душе

да додирнем нити,

танке струне нежности

да осетим радост живота,

да упознам вечност,

да заборав остане празан,

да волим бесконачно твоје биће,

љубави моја.

 

Моје срце и мој мозак

ти си једина веза између њих

тако заједно живе,

тако се смеју и тако плачу,

тако су јаки и исто тако слаби,

а тако спојени чврсто.

 

Нисам ја неко ко уме само да воли,

да побеђује и да гута поразе,

ја сам исто тако неко 

који се плаши и који греши,

који разочара 

и који се кад кад глупаво смеши,

који пусти сузу у мраку

од страха да ће те изгубити ако покаже то,

и ако задрхти.

 

Чувај ме са свим манама и грешкама

јер ћу их временом изгубити и исправити,

јер ћу те и сузом својом кад кад насмејати,

топлином своје нежности загрејати,

а ако икад бол и туга закораче у наш дом

понећу их са собом у мрак,

да тамо остану заувек.