Моја срећа
Помало стидљиво читам наслов
питам се шта могу рећи о њој
има ли је у мени
има ли је у њој
колика је
јел плаче
или се стално смеје.
Много је чудних питања
нека су и права
али ја их постављам тихо
спорадично
можда све у неком реду
озбиљно
неозбиљно,
али ја верујем у моју срећу
надам се да она мени верује
јер није сама,
грлим је и дању и ноћу
не пуштам је тако лако
није она сама,
она потиче од свих нас.
Једном сам кренуо млад
у мрак својих мисли,
а мислио црно.
Док сам тако лутао по мраку
нисам ништа схватао.
Када сам стао и сачекао
нико није дошао
само је ветар прошао лицем,
ја сам се окренуо и плакао,
јер нисам разумео.
Када сам се из мрака вратио
тренутак је оживео.
Можда то није никаква срећа,
али ја сам је такву упознао.
Можда и она не зна шта је,
али ја је такву волим.
Она је изнад сваке дефиниције
то је сигурно,
за сваког је своја и посебна,
једна и заједничка, не може се одвојити ни од мене ни од тебе.
