Персонификација

Једном тако ових дана прошетам речима од срца до срца и мало дуже свратим на југ окренут Сунцу ка истоку.

Без неког посебног циља сем да друге и себе учиним срећне и богатије, стварно лаган задатак за шетњу по мирним облацима.

Тако ти ја сретнем време, ништа неуобичајно и оно је кренуло и само прође поред мене, окрзну ме мало мразом, баци ми неку маглицу и после тога опет врати Сунце у очима.

Мислим баш неко незгодно време, сигурно сте га и ви срели, ал прође.

Идем ја тако ходам и деси ми се још пуно што шта, ал ја срећан и у срцу и у очима исправљам криве Дрине (ко је мислио да је Дрина једна и само једна тај се преварио).

Станем ти ја испред ливаде па ми некако пуно зеленкасто жућкаста, а на средини орах.

Замислим се ја дубоко замало да заспим, а мислим у себи колико је овде пресликаног света у свом оном цвећу од летос, а сад се све некако сакрило, нема га као зелени кишобрани латице и лишће на грани, а људи моји ни капи кише.

Помислим како је то страшно кад се људи боје себе самих у одређена годишња доба показују страх, лепоту, љубав и машту. Уплашим се, а оно ливада, а у њој ми сами.

Гледам тако и у трену појави се ветар, ко ће га знати одакле и он решио да дува, знам ја да је свет мали, кренуо на југ са погледом у Сунце на истоку. Видим дуну једном и направи ми таласе у ливади нашег света, дуну и други пут, баш је дрзак, ал и њему досади упорност света из ливаде те појури време да га стигне.

Тако ти ја размишљам шта чине године, ово небо, ова земља светлост око нас и ми испод свода, кад стигоше и звезде. Пожурим ти ја онда кући да ухватим месец из ког је он ћошка стигао, шта он има да каже, не знам ал ћу га ослушкивати.

Јел шетате месечином ваших светова?