Телефон звони у три

Ово није песма него неко тумарање у себи, без неког посебног циљ, сем да ето испричам оно што осећам данас, да утопим своја осећања и неке ситне немоћи да променим свет и учиним га лепшим у свим очима људи које познајем.

Као што рекох да све то утопим у топлоти овог дана који је прошао са Сунцем у њеним очима јер то увек запамтим на крају сваког дана, то је оно за чим тежим и чему се надам.

Људе је најлакше језиком и њиховим страховима, слутњама и лажима победити, чак то и сами себи ураде, несвесно и хистерично. Понекад се питам могу ли им помоћи у њиховом лудилу, а да останем нормалан.

Страх је ових дана постао јак јер ће поједини људи изгубити посао, јер ће им се понудити избор који реално не може бити добар, али тешко је разумети све то, а егзистенција и сналажење у овом времену и та отпремнина није довољна да ти релативно млади људи крену даље.

Навике су чудне ствари, али су навике, то није нешто што учиш и радиш то је бре навика која се стиче, али она мора да се мења и да се измишља нова. Сви се ми мењамо и непостајемо робови старих навика,време нас крцка ако останемо тамо где смо већ били.

Слушам све њих, видим им у очима, осећам кад прођу поред мене, не желе да разуму, хоће да се врати старо, јес да није било добро скроз, ал бар док година прође док се још нешто деси, али шта да се деси?

Побеђени и предати без борбе, таман данас успем још једном лицу да улијем наду и помислим петак је прошао, три сата откуцао сат и телефон зазвони и глас познат, забрињавајући каже....Риле јбг. ови горе зезнули и нису предвидели она места за твоје људе,........ајд видећу, али обави разговор са њима и понуди им Београд, ако прихвате шаљи ми што пре, чекај, дај ми време, дај ми датуме, до кад још могу да јурим, тражим, има ли начина до 13. децембра да их задржим и пробам да решим......хммм...Шта очекујеш да ти кажем, кад и сам знаш, предлоге шаљем у Понедељак, чекај које предлоге, шта је прошло?....Риле журим, сам сам, мене су ухватили ово да радим, чујемо се у понедељак.

И ето распад система таман сам био сигуран да ће остати само пар људи нерешених....

И опет мислим имао сам предосећај још од јутрос, покушао од других током целог дана да сазнам, звао у Београд све и сви су ћутали и нису знали, слушао гласине око мене и сви су имали праве информације и искрено нервирали ме и убеђивали у глупости.

Ја сам побегао у папире и урадио доста тога, али нисам избацио из главе осећај који се нажалост потврдио на крају дана.

Мислим да ће се ипак све решити, наћи право решење, људи су раније знали шта може да их сачека на крају, а о крају се причало увелико целе године. Проћи ће и овај тренутак, идемо даље.