Писао бих по трагу...


Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Препознајем пут којим ходам

По леду

По песку

Прах пепела

Баченог негде далеко

Као мисли расуте свуда

По нама бачене жеље других,

Све,

А све временом одрасте

Добије свој облик

Своје очи

Погледом изгубљену

Срећу,

 

Други сан једноставно оживи

И није исто

Пролази и одлази

Брже него што се родило

А опет тако мало остало заувек у нама

Време нам старост показује.

 

Сваком се кишом све врати у нама

Боја очију,

Осмех на лицу,

Ожиљак на срцу.

 

Препознај шта ти је лакше

А не шта боли више,

Ко би га знао

грешке се исправљају

у људима,

у крви,

која је увек црвене боје,

а не боје коже.

 

И ходај даље погнуте главе далеко од људи

Од њихових очију

Странац, странцу највећи пријатељ.

 

Пријатељу,

још колико далеко

од живота да пређем,

да прође,

да престане бол?

Који је део довољан,

Да поделим тугу

Да срцу одмерим само тај

задњи откуцај,

Пријатељу

реци тихо

у ветар

да тренутак у заборав

однесе.

 

Изабери део снова

У мојој глави

У мом срцу

Осети

Па пресуди

Колико је важно

То што знам

И то што сам прећутао,

Искрено само подели

На два неједнака дела

Припиши судбини,

А мени остави њене очи,

Њене усне,

Њене руке

Додире

У сну

Од јаве,

Па врати време

И промени нам свима улоге

Глумцима без срца

Нек страх од љубави други виде

Ми нисмо умели друачије

Већ како су руке грлиле

И како су усне љубиле.

 

 

Писао бих по трагу

По срцу

По путањи изгубљених бисера

И ко би их нашао читајући,

Гледајући неме стихове

Што шапућу у свима нама…

ДА МОЈА ЉУБАВ СИ ТИ....

 

 

 

Туга љубави

Куцам тихо прстима по столу

празној површини од дрвета

лакираног можда пре двадесет година,

не знам ко ме то чује у глави

поставља чудна питања

да само време прође

по тим откуцајима брже

ил једнако километрима даљине,

а опет само ближе теби.

 

Пишем мислима

причу очима

како тугу љубави

срцу поклањам

уз поглед на пут ка југу.

 

Мојом сам те

пре више пролећа назвао

привио јаким рукама уз груди

осетио твоје срце како куца

на врху топлих усана

и меких образа.

 

И нешто ме опет врати

да се сетим

да ти лице опишем

да га замислим

и пожелим испред мог,

и нешто ме опет натера

да испружим руке

да те опет јако загрлим

и нешто,

а није сан

само у мени

пробуди тугу љубави.