Туга љубави

Куцам тихо прстима по столу

празној површини од дрвета

лакираног можда пре двадесет година,

не знам ко ме то чује у глави

поставља чудна питања

да само време прође

по тим откуцајима брже

ил једнако километрима даљине,

а опет само ближе теби.

 

Пишем мислима

причу очима

како тугу љубави

срцу поклањам

уз поглед на пут ка југу.

 

Мојом сам те

пре више пролећа назвао

привио јаким рукама уз груди

осетио твоје срце како куца

на врху топлих усана

и меких образа.

 

И нешто ме опет врати

да се сетим

да ти лице опишем

да га замислим

и пожелим испред мог,

и нешто ме опет натера

да испружим руке

да те опет јако загрлим

и нешто,

а није сан

само у мени

пробуди тугу љубави.