Писао бих по трагу...
Препознајем пут којим ходам
По леду
По песку
Прах пепела
Баченог негде далеко
Као мисли расуте свуда
По нама бачене жеље других,
Све,
А све временом одрасте
Добије свој облик
Своје очи
Погледом изгубљену
Срећу,
Други сан једноставно оживи
И није исто
Пролази и одлази
Брже него што се родило
А опет тако мало остало заувек у нама
Време нам старост показује.
Сваком се кишом све врати у нама
Боја очију,
Осмех на лицу,
Ожиљак на срцу.
Препознај шта ти је лакше
А не шта боли више,
Ко би га знао
грешке се исправљају
у људима,
у крви,
која је увек црвене боје,
а не боје коже.
И ходај даље погнуте главе далеко од људи
Од њихових очију
Странац, странцу највећи пријатељ.
Пријатељу,
још колико далеко
од живота да пређем,
да прође,
да престане бол?
Који је део довољан,
Да поделим тугу
Да срцу одмерим само тај
задњи откуцај,
Пријатељу
реци тихо
у ветар
да тренутак у заборав
однесе.
Изабери део снова
У мојој глави
У мом срцу
Осети
Па пресуди
Колико је важно
То што знам
И то што сам прећутао,
Искрено само подели
На два неједнака дела
Припиши судбини,
А мени остави њене очи,
Њене усне,
Њене руке
Додире
У сну
Од јаве,
Па врати време
И промени нам свима улоге
Глумцима без срца
Нек страх од љубави други виде
Ми нисмо умели друачије
Већ како су руке грлиле
И како су усне љубиле.
Писао бих по трагу
По срцу
По путањи изгубљених бисера
И ко би их нашао читајући,
Гледајући неме стихове
Што шапућу у свима нама…
ДА МОЈА ЉУБАВ СИ ТИ....
