Очи, срце и моја рука
Ево ту, баш данас,
када се сетим,
тренутак погледа
прамена црне косе
зелених очију,
још мало па и ја да се збуним,
али не, нећу да заборавим
тај дан данас,
ево ту...
Знам, неки ће рећи и ја ћу оћутати,
уосталом чекам сам,
ово јутро баш као и оно предвече,
нисам ти никада рекао,
само чекам да се сви тренуци лепоте сакупе,
да се погледи поклопе
и све звезде упале,
јер и тако за мене
сјај твојих очију постаје већи и топлији у срцу.
Ево ту, на празној клупи у парку седим,
чини ми се мало глупо без тебе поред,
ма шта ми се чини јесте тако без тебе,
срце је то, вуче на страну доброг,
разум то тек треба да разуме.
Моја рука лута по дрвету што године крије,
фарба је већ добила друге нијансе времена,
ми старимо, а наша осећања зре.
Ниси поред мене, а мислиш о мени,
нисам поред тебе, а знам колико ми требаш
и сваки пут се питам, а сада све чешће
имали још нешто више да дам?
Ево ту у овом тренутку данас
баш као и онда мисао са тобом
тако ме топла снађе,
као нит Сунца што на руци паде,
пређе преко срца
на мој образ твог пољупца.
Недостајеш да поделимо време
све наше снове
и нашу љубав
од почетка.
Ево ту сада, ниси стигла,
ја сам проверио
време је стало
и опет нас чека идуће године,
не, нема везе, ма биће нас више,
тог ће мо дана доћи заједно,
само једном искром љубави тог времена.
Срећан нам дан Милена
Коцка Леда
Ја,
Ја немам штит ни плашт
да се одбраним
да се сакријем
да останем ту
да преживим
за само откуцај
једне капи
на стакло
без боје
провидно
као моја душа,
после тебе.
Пролази ветар
кроз моје мисли
хвата у вихор
уснуле лептире
све оне што
су без снаге
остали у мени,
диже их високо
па баца ниско,
неће никад стићи
да рашире своја крила
нит Сунцу
да покажу шаренило душе своје.
Коцка леда низ тело
раздваја капи док се топи
тако дубоко у мени,
не знам
шта мислиш
где спаваш
и у ком правцу сањаш.
Не познајеш
Као тиха плима
у сред летње ноћи
поплави срце
те жедне усне
и цело тело удави у ноћ.
Не познајеш тај ред,
шта прво осетиш кад изгубиш.
Да ли ти се усне осуше,
а руке постану грубе,
и срце испод дебеле коре
куца у страху?
Усред летње ноћи
док звезде мењају своја места
и сјај у туђим очима,
мени слика бледи.
Не познајеш тренутак
кад срце поплави туга
тај јак глас тишине и грча.
Не познајеш тај осећај
док жедне усне
друге усне желе,
док тело страх у поплави хвата,
док низ кожу трнци јуре
не познајеш-
јер не смеш
да зажмуриш
мојим очима.
