У белој пахуљи
Тако богато сиромашна,
мала и велика,
спакована-спремљена,
поклоњена...
Можда је то жеља,
а можда и љубав,
можда је бојом бела ил црвена,
само моја пахуља.
Данас је јутро мога неба,
вечерас хоризонт ока твог
у белом покривачу
сакрио паперјасту мисао о љубави.
Песнику је душа воде жедна
усана твојих пољубаца,
писцу сигурног додира,
јаког загрљаја,
чврсте земље под ногама.
Свима си срећна бела пахуља,
чаробна хаљина,
искра на ободу света,
правац југа и запада,
и опет моја ружа втрова.
Заспала на мом рамену,
сном јаве додира топлог,
у срцу свиле
окупане пољубцима
ока бистрог,
сачуване младости,
невине
росом ока
кристалне сузе
горског језера и беле планине,
у белој пахуљи.
...а у СРЦУ топло и кад веје...
Колико дуго ослушкујеш кораке из сенке?
Лице у светлу и сенка у мом огледалу, блисташ и кад си далеко, одраз на топлом длану.
Јеси тако поспана у мојим песмама или те хладно мало заголица, па се окренеш на страну мог образа?
Топло је и меко гнездо које си свила пољупцем меким на мојим грудима.
Куд ветар дува и снег веје у твоје прозоре, а сенка ватре из твојих очију у моје срце топло греје?
Лако те је насликати у ветру, речима које немам, а које су тако близу тебе, а живе у мени. Препознајем их сваким даном нашег одвајања, са новим мразом у звездама, у мојим очима.
Сви су ми људи блиски, својом добротом добри, а искреношћу верни и знају кад ме Сунцем откријеш, а ветром однесеш од њих. Срећа је тако лака, у твојим рукама топла и достижна. Сва си ми од пурпурних латица, хоризонт мог мора и нашег неба, залазак са запада и река са истока.
Препознајем плиму, осећам осеку, сваки уздах у мраку,
мог мора талас,
чујем глас како ме дозива.
Са твог светионика пада светлост на уморног морнара у твојим сновима,
на рамена мог срца,
а оно куца само за тебе.
Одвајам дане, минуте и сате, ситним корацима тихог немира. У себи збрајам блесаве рачунице, очекујем позиве и поруке, ал увек се завере, па ме преваре и док се окренем већ ме победе и освоје, твоје мисли, речи спаковане, веселе:"хајде брзо врати се".
Majka
Остане по ко зна који пут
увек као мирис
као слатка истина
бола који прође.
Затрепери у нама
сакрије се у лету
у пролеће,
а нестане у јесен.
Облак је паперјаст,
исти као плаво око,
непотпун,
ишчезне под Сунцем.
Додирнеш срце
топлином,
удахнеш живот
и пустиш ветар
да подигне крила,
крила љубави.
Нежно јака,
а оштром сузом из мрака
у сваком погледу
жена,
мајка,
на прагу
и поред њега,
груменом земље
постојана.
Толико трагова
на кожи,
на длану,
у коси седе,
свака мајка
и моја мајка.
Прелазим градове,
мењам стране света,
заустављам бродове,
подижем и рушим мостове,
док ме кораком
пратиш и претичеш,
водиш и дочекујеш.
Ти увек знаш
како куца моје срце,
како плућа дишу
и када ми се
поглед замути,
и куда ћу поћи,
и где ћу стати.
За Љубав и за Њу
Видиш пишем ти, нисам те се одрекао, сад си се вероватно насмејала, претпостављам. Ето видиш нешто се десило у мојој глави, људи се једноставно промене па тако и ја. Сви у себи бијемо битке које смо изгубили мада то никад не признамо, па тако и ја. У људској природи је да жели и више него што може да прими. Једном си у неком смислу неке приче рекла: “оно што те не уништи, то те ојача“ међутим, сматрам да тада постајеш свестан пораза који може опет да се деси и да се за то већ унапред спремаш. Исто тако суштина да се одређеног тренутка променимо, је да дођемо до неке своје границе испуњени скоро правим осећањем сигурности да више не желимо да нешто толеришемо и онда то и озваничимо. Тако се деси промена и тако се ми променимо. Ја мислим да сам желео да будем обазривији према осећањима која имам у себи према теби. Једном све мора да стане, да би опет почело. Киша не може вечно да пада и ветар не може вечно да дува. Људи памте тренутке, најчешће оне срећне и оне тужне па чак и кад признају и једне и друге тек тада у њиховим очима можеш видети да ли су задовољни својим животом или не. Гледао сам понекад твоје очи и размишљао шта ми кажу и колико треба веровати твојим речима. Умем да препознам када причаш оно што осећаш и оно што знаш. Врло често сам желео само да те слушам, а не да размишљам о ономе што чујем, врло често сам желео само да те гледам и видим оно што желим. Са тобом у свом животу стичем ново искуство, врло лако бих га објаснио да су ствари другачије, али нису, једноставно време, а не судбина криво је што сам те упознао тада, а не у неким другим околностима. Опет је срећа што сам те уопште упознао и што те имам за пријатеља. Имамо неке сличности које кријемо, а наслућујемо много тога заједничког. Упознајући тебе спознао сам себе. Све што би било грешка, а реално јесте, са твог становишта чинило ми се прихватљивим јер ти верујем, правдајући се у себи вишим циљем, а то би била срећа двоје људи у можда једној нужној грешки живота. Волети то је категорија свести у којој други чвоек може да те прилагођава, а опет доста је широк појам јер су осећања шкакљива. Да би их имао мораш их осетити код другога и тај други мора ти одговорити. Још на почетку постављене су границе, не треба их рушити сада, али како ми се формирају мисли и кристалишу осећања у ситуацијама када речима свесно будим срце ... Ма биће оно што мора, увек је тако било, зима се бори са пролећем, јесен са летом, а ми, надам се да ћемо се увек борити срцем...
Тренуци који прођоше
Пајац-лутка што у себи плаче
Бела купа,
на глави стоји,
на њеном врху фић-фирић мали,
и уснула бајка у очима.
Бледом шминком на лицу
плаве сузе пустио,
још једном ми
срце ранио.
Узалуд се врата затварају,
и живот у том рају
сањају.
Те, твоје очи,
плачљиве,
немо, ме гледају.
Сан,
да јаву врати,
ветар,
да мирис донесе,
љубав,
на уснама,
додир у песмама,
а пајац,
само лутка у бајкама....
Рам на сликама
У јесен кад смех ме пробуди,
кад шапат додирне
струне твоје и моје,
кад нас Сунце огреје
и руке нађу склониште.
Кад те нађем и изгубим на трен,
кад ме зовеш, док кришом прилазим
и љубим те.
Када дан завара,
када се ноћ нашали са звездама,
и кад усне моје ка твојим крену
бићеш слика моје љубави,
а ја рам твоје душе заувек.
Слика љубави у нама,
а одсјај у дечјим очима.
Игра гласна и весела
котрља се низ ливаде
тражи нове цветове,
слатке мирисе,
да опет дође пролеће.
Не, немој ми опростити
Не, немој ми опростити,
Сагнућу главу и молити,
ал ти ми немој, опростити.
Залуд је ветар престао
ја сам идаље тебе варао.
Пусто моје, душу нема,
само сузе, болом баца,
не, немој ми опростити.
Ја, ја сам те очима и телом волео,
за друго нисам марио
зато сам те драга повредио.
Не, немој ми опростити.
Пусто моје, душу нема,
само сузе, болом баца,
не, немој ми опростити.
Посвета нама свима што славимо у комшилуку
И тако у овом јануару, фебруару што корача нижу се сунчани дани срца, све топлији и ведрији. Како је лепо вратити се и то осетити овде.Па онда крену песме, знате сви ви оне старе препознатљиве из душе оних који су их живели и нама поклонили.
Склад у нескладу овог времена, светла тачка нашег стецишта, мала виртуална оаза, реткост по којој се разликујемо и по којој смо сви слични, а која вреди у нама.
Волим је, јер волим све вас.
Признајем да сам изгуљен у времену за озбиљног човека, признајем да ме осећања и срце још увек воде кроз живот. Признајем да сам још увек дечак у воде, сањару магли на путу среће коју ћу једног дана загрлити заувек.
Ето долазе и одлазе рођендани наши и наших пријатеља и испуните осећање радости, среће и припадања, напуне се батерије, погледа се око себе и иза себе, осети се задовољство и избаце обећања.
И можда баш тада неко у нама пробуди сану јави, сан да су нам сви животи повезани, да смо једни другима важни, баш као што се и мени то десило по ко зна који пут, па ето вечерас код Сањарења56 на рођендан њеног блога.
Мала дигресија:
Сањарење56 јел остаде које парче торте?
