У белој пахуљи
Тако богато сиромашна,
мала и велика,
спакована-спремљена,
поклоњена...
Можда је то жеља,
а можда и љубав,
можда је бојом бела ил црвена,
само моја пахуља.
Данас је јутро мога неба,
вечерас хоризонт ока твог
у белом покривачу
сакрио паперјасту мисао о љубави.
Песнику је душа воде жедна
усана твојих пољубаца,
писцу сигурног додира,
јаког загрљаја,
чврсте земље под ногама.
Свима си срећна бела пахуља,
чаробна хаљина,
искра на ободу света,
правац југа и запада,
и опет моја ружа втрова.
Заспала на мом рамену,
сном јаве додира топлог,
у срцу свиле
окупане пољубцима
ока бистрог,
сачуване младости,
невине
росом ока
кристалне сузе
горског језера и беле планине,
у белој пахуљи.
