У белој пахуљи

Тако богато сиромашна,

мала и велика,

спакована-спремљена,

поклоњена...

Можда је то жеља,

а можда и љубав,

можда је бојом бела ил црвена,

само моја пахуља.

Данас је јутро мога неба,

вечерас хоризонт ока твог

у белом покривачу

сакрио паперјасту мисао о љубави.

Песнику је душа воде жедна

усана твојих пољубаца,

писцу сигурног додира,

јаког загрљаја,

чврсте земље под ногама.

Свима си срећна бела пахуља,

чаробна хаљина,

искра на ободу света,

правац југа и запада,

и опет моја ружа втрова.

Заспала на мом рамену,

сном јаве додира топлог,

у срцу свиле

окупане пољубцима

ока бистрог,

сачуване младости,

невине

росом ока

кристалне сузе

горског језера и беле планине,

у белој пахуљи.