Majka
Остане по ко зна који пут
увек као мирис
као слатка истина
бола који прође.
Затрепери у нама
сакрије се у лету
у пролеће,
а нестане у јесен.
Облак је паперјаст,
исти као плаво око,
непотпун,
ишчезне под Сунцем.
Додирнеш срце
топлином,
удахнеш живот
и пустиш ветар
да подигне крила,
крила љубави.
Нежно јака,
а оштром сузом из мрака
у сваком погледу
жена,
мајка,
на прагу
и поред њега,
груменом земље
постојана.
Толико трагова
на кожи,
на длану,
у коси седе,
свака мајка
и моја мајка.
Прелазим градове,
мењам стране света,
заустављам бродове,
подижем и рушим мостове,
док ме кораком
пратиш и претичеш,
водиш и дочекујеш.
Ти увек знаш
како куца моје срце,
како плућа дишу
и када ми се
поглед замути,
и куда ћу поћи,
и где ћу стати.
