...а у СРЦУ топло и кад веје...


Колико дуго ослушкујеш кораке из сенке?
Лице у светлу и сенка у мом огледалу, блисташ и кад си далеко, одраз на топлом длану.
Јеси тако поспана у мојим песмама или те хладно мало заголица, па се окренеш на страну мог образа?
Топло је и меко гнездо које си свила пољупцем меким на мојим грудима.

Куд ветар дува и снег веје у твоје прозоре, а сенка ватре из твојих очију у моје срце топло греје?
Лако те је насликати у ветру, речима које немам, а које су тако близу тебе, а живе у мени. Препознајем их сваким даном нашег одвајања, са новим мразом у звездама, у мојим очима.
Сви су ми људи блиски, својом добротом добри, а искреношћу верни и знају кад ме Сунцем откријеш, а ветром однесеш од њих. Срећа је тако лака, у твојим рукама топла и достижна. Сва си ми од пурпурних латица, хоризонт мог мора и нашег неба, залазак са запада и река са истока.

Препознајем плиму, осећам осеку, сваки уздах у мраку,
мог мора талас,
чујем глас како ме дозива.

Са твог светионика пада светлост на уморног морнара у твојим сновима,
на рамена мог срца,
а оно куца само за тебе.

Одвајам дане, минуте и сате, ситним корацима тихог немира. У себи збрајам блесаве рачунице, очекујем позиве и поруке, ал увек се завере, па ме преваре и док се окренем већ ме победе и освоје, твоје мисли, речи спаковане, веселе:"хајде брзо врати се".