Посвета нама свима што славимо у комшилуку
И тако у овом јануару, фебруару што корача нижу се сунчани дани срца, све топлији и ведрији. Како је лепо вратити се и то осетити овде.Па онда крену песме, знате сви ви оне старе препознатљиве из душе оних који су их живели и нама поклонили.
Склад у нескладу овог времена, светла тачка нашег стецишта, мала виртуална оаза, реткост по којој се разликујемо и по којој смо сви слични, а која вреди у нама.
Волим је, јер волим све вас.
Признајем да сам изгуљен у времену за озбиљног човека, признајем да ме осећања и срце још увек воде кроз живот. Признајем да сам још увек дечак у воде, сањару магли на путу среће коју ћу једног дана загрлити заувек.
Ето долазе и одлазе рођендани наши и наших пријатеља и испуните осећање радости, среће и припадања, напуне се батерије, погледа се око себе и иза себе, осети се задовољство и избаце обећања.
И можда баш тада неко у нама пробуди сану јави, сан да су нам сви животи повезани, да смо једни другима важни, баш као што се и мени то десило по ко зна који пут, па ето вечерас код Сањарења56 на рођендан њеног блога.
Мала дигресија:
Сањарење56 јел остаде које парче торте?
