Посвета нама свима што славимо у комшилуку

И тако у овом јануару, фебруару што корача нижу се сунчани дани срца, све топлији и ведрији. Како је лепо вратити се и то осетити овде.Па онда крену песме, знате сви ви оне старе препознатљиве из душе оних који су их живели и нама поклонили.

Склад у нескладу овог времена, светла тачка нашег стецишта, мала виртуална оаза, реткост по којој се разликујемо и по којој смо сви слични, а која вреди у нама.

Волим је, јер волим све вас.

Признајем да сам изгуљен у времену за озбиљног човека, признајем да ме осећања и срце још увек воде кроз живот. Признајем да сам још увек дечак у воде, сањару магли на путу среће коју ћу једног дана загрлити заувек.

Ето долазе и одлазе рођендани наши и наших пријатеља и испуните осећање радости, среће и припадања, напуне се батерије, погледа се око себе и иза себе, осети се задовољство и избаце обећања.

И можда баш тада неко у нама  пробуди сану јави, сан да су нам сви животи повезани, да смо једни другима важни, баш као што се и мени то десило по ко зна који пут, па ето вечерас код Сањарења56 на рођендан њеног блога.

Мала дигресија:

Сањарење56 јел остаде које парче торте?