Тренуци који прођоше
Пајац-лутка што у себи плаче
Бела купа,
на глави стоји,
на њеном врху фић-фирић мали,
и уснула бајка у очима.
Бледом шминком на лицу
плаве сузе пустио,
још једном ми
срце ранио.
Узалуд се врата затварају,
и живот у том рају
сањају.
Те, твоје очи,
плачљиве,
немо, ме гледају.
Сан,
да јаву врати,
ветар,
да мирис донесе,
љубав,
на уснама,
додир у песмама,
а пајац,
само лутка у бајкама....
Рам на сликама
У јесен кад смех ме пробуди,
кад шапат додирне
струне твоје и моје,
кад нас Сунце огреје
и руке нађу склониште.
Кад те нађем и изгубим на трен,
кад ме зовеш, док кришом прилазим
и љубим те.
Када дан завара,
када се ноћ нашали са звездама,
и кад усне моје ка твојим крену
бићеш слика моје љубави,
а ја рам твоје душе заувек.
Слика љубави у нама,
а одсјај у дечјим очима.
Игра гласна и весела
котрља се низ ливаде
тражи нове цветове,
слатке мирисе,
да опет дође пролеће.
Не, немој ми опростити
Не, немој ми опростити,
Сагнућу главу и молити,
ал ти ми немој, опростити.
Залуд је ветар престао
ја сам идаље тебе варао.
Пусто моје, душу нема,
само сузе, болом баца,
не, немој ми опростити.
Ја, ја сам те очима и телом волео,
за друго нисам марио
зато сам те драга повредио.
Не, немој ми опростити.
Пусто моје, душу нема,
само сузе, болом баца,
не, немој ми опростити.
