Тренуци који прођоше

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Пајац-лутка што у себи плаче

 

Бела купа,

на глави стоји,

на њеном врху фић-фирић мали,

и уснула бајка у очима.

 

Бледом шминком на лицу

плаве сузе пустио,

још једном ми

срце ранио.

 

Узалуд се врата затварају,

и живот у том рају

сањају.

 

Те, твоје очи,

плачљиве,

немо, ме гледају.

 

Сан,

да јаву врати,

ветар,

да мирис донесе,

љубав,

на уснама,

додир у песмама,

а пајац,

само лутка у бајкама....

 

 

Рам на сликама

 

У јесен кад смех ме пробуди,

кад шапат додирне

струне твоје и моје,

кад нас Сунце огреје

и руке нађу склониште.

 

Кад те нађем и изгубим на трен,

кад ме зовеш, док кришом прилазим

и љубим те.

Када дан завара,

када се ноћ нашали са звездама,

и кад усне моје ка твојим крену

бићеш слика моје љубави,

а ја рам твоје душе заувек.

 

Слика љубави у нама,

а одсјај у дечјим очима.

Игра гласна и весела

котрља се низ ливаде

тражи нове цветове,

слатке мирисе,

да опет дође пролеће.

 

 

Не, немој ми опростити

 

Не, немој ми опростити,

Сагнућу главу и молити,

ал ти ми немој, опростити.

Залуд је ветар престао

ја сам идаље тебе варао.

 

Пусто моје, душу нема,

само сузе, болом баца,

не, немој ми опростити.

 

Ја, ја сам те очима и телом волео,

за друго нисам марио

зато сам те драга повредио.

Не, немој ми опростити.

 

Пусто моје, душу нема,

само сузе, болом баца,

не, немој ми опростити.