Увек ту да чека, лептир у киши, огледало у леду и глас у нама

Ево данас је дан, мој рођендан, радостан сам, весео и срећан, зато што има своје значење у Вама. Научио сам да чекам... и да киша не може вечно да пада... и да огледало има два лица када се нађемо испред њега.... и да је глас у нама наша душа која циркулише својим треперењем и преламањем светлости у којој смо рођени. Лептир и његова крила, дуга која дође после кише, све је то око нас када отворимо своје очи, своју душу. Препознати човека у човеку је највеће богатство које носимо у себи "део сам поклон који поклањам и примам". Тренутак у времену, тренутак у нама, дан у ноћи и ноћ у дану, годишња доба, плима у осеки, хоризонт у очима, облаци на длану и та Сунчева светлост и њено преламање у нама. То је тренутак живота у нама. Поздрав

Глас у нама

Врати време, баци старе ципеле изађи из своје коже, пусти бес из себе док трубе у глави не утихну. Шта ти је, себи се смејеш, зашто спусташ таму у очима, ноћ није тако дуга да у њој останеш? Хиљаду ми је година у овим рукама и ногама, жуља ме плес старих ципела, помажем Сунцу да зажмури, зашто то радим? Лакши сам од сенке, али она се крије, а ја остајем после да дрхтим... Цепам кошуљу пустам да све маске падну, неумем више да глумим нормалног човека. Као да ништа није било, удахнем-издахнем и као нов, смешак број шест. Тако данас, слично сутра у покушају, у свим тим речима и реченицама, погледима лутамо тако блесаво, никада довољно опуштено, тражимо нешто, а касније било шта. Нема правила, али постоји време, а оно нас мења, враћа, полако гута, обликује својом вечношћу и на крају сломи. Можда се предајем,а можда чекам нови покушај, онако празнично скупљам радост у очима, да се насмејем образима, по кожи, пустим боре да ураде своје, али то нисам ја, негде дубоко у мени седи усамљени дечак, збуњен од свих вас које познаје и не познаје... Сада када су се променила сва годишња доба у мојим мислима, кренула су осећања, а њих је увек лако виолином душе пустити да свирају омиљену мелодију. У сутон вечери коју сам чекао ознојен мирисом индијског чаја. Помешан осећај измучених мишића и слободе духа у глави док ослоњен гледам јато птица како бежи запаљеним хоризонтом. Дом који тражим, поклон коме припадам, дар који се даје а не узима, па чак ни у заборав. Претварам све своје године у црно вино боје моје душе, опоро од врелих дана и хладних пролећа, срећно само летом и јесени која као глас буди несаницу радости у мени. Како се дивим твојој хаљини боје пурпурних цветова са далеког истока и најлепшим срамежљивим очима које пресретнем погледом и оне зажмуре, помислим да је заљубљени месец нестао у трену. Тако си лепа у свом сјају и кад ми пружиш руку, уснама приђеш, а додир вечности траје за нас. ...Негде дубоко у мени дечак отври свој длан и пружи га теби...

Огледало у леду

Вешто, руком чаробњака неко црта небо, а твоје небо моје огледало. Сјај леда под твојим ногама и топло срце у грудима тихо, а јако удара, и ситни трзај у рукама, и струја реке испод леда, бела обала и много облака, магла твојих уздаха, руком срца.....на длан, жеља..ко пахуља. Пусти снове своје, виле нек заплешу. Пусти песму за срећу и тугу-тужнију, нек бол се превари и у радост све претвори... Док стојим гледаћу оком својим плесаћу и у себи тихо молићу... Бајком на леду уснама кроз пахуљу у огледалу обрис имена Милена, волећу... И опет плес у огледалу, оку мом, срцу-додиру, а у ветру тајна остала љубав твога имена Милена. Вратим све, чежњом поређане пахуље, није лако, ал то је све, што простом срцу остаје, моја Милена. У огледалу лед остао, под ногама давно пуцао, струјом реке заувек срца раздвојио....

Лептир у киши

Несигуран,

у трептају светла, 

баш као и свако заљубљено срце,

твој лелујави лет у киши,

страх од неизвесног у минутима живи,

док летиш ка свом Сунцу,

лептире мој...

 

Познајем крила

мени увек мила

по срцу ил души

на своду дуге

испод образа

мека као свила.

 

Видех у киши дугу,

а у дуги лептира. 

Увек ту да чека

Пусти ме да желим дан у твом оку, пусти ме да сан тражим у јави полако,

пусти ме, а онда још једном пољуби. Ако бих те шапатом призвао у сну, окрени 

образ на моју страну. Заљубљен у тебе, у твоје биће што дише и верује у мене,

што ме увек ту чека, ту где нема сенке. 

Свет у твојим очима и мојим рукама умивеним лицем спушта сјај у наша срца, а она

куцају као једно. Покрећемо се и живимо у корацима времена, знемарени а заљубљени

искрено и чисто. Познајемо се у свим речима, мислима које се нису мимоишле,

договорима који су некад морали да буду такви какви јесу,

волимо се зато што смо увек умели да чекамо једно друго.

 

 

Писма...10

...Бисере скупљам, а они падају,

познајем бол и границе вечности,

кад ветар пролети у моје крошње сломљене,

да песмом једном што умире

избрише трагове...

 

Као тиха ватра из огњишта и отшкринута врата поред избразданог прозора, мраз донео

сећања и у глави шапутања, сва у једном искрена осећања страха и немира. Познајем,

тако почиње из руке у руку, са срца у бол, заустави сузе, а погледом потоке. Признајем

пут у пролеће, ружа на јастуку и мирис на твом топлом образу. Све и много више

у себи продајем јер празног себе не познајем.

За рад пољубца, што некад беше он на

мојим и твојим уснама у класју заспала једна моја и твоја дуга у очима. Од сумрака

до свитања душа се тугом напила.

 

Она само зна сенку нашег пољубца. 

Писма...9

...Отето и негде у нама куца, памтим и мирис и укус црвених трешања...

 

Кажу, или ја само тако мислима претурам човека у себи, да јесен показује зреле

плодове,да се баште наизглед узнемирено уплаше пред зиму и проспу све мирисне

латице нама у лице. Кажу, а ја опет наопако чујем у срцу, ваљда оно зна шта да разуме.

Зашто се смејем са више бора овом јесењем лету, ко ми је позајмио ове речи, да

крајичком сваког слога препознају сету у струни што задрхти у мени?

Ето, ћутим и размишљам срцем, а тако је тешко размишљати са њим...

Све је бол, туга и истина љубави која се појави у нама, процвета у јесењем пролећу,

можда крај камина пламичак пусти у нашим очима, превари сутон да звезде небом још

једном оките сводове наших живота.

Виолина, свира дуге ноте гудалом тихо прелази са једног дана у једну ноћ, свира како 

срце пише, чује се уздах, чује се јецај, знаш да знам како се одлази, како се враћа,

како је пољубац сув и како остаје сенка на перону да вечно чека. Свира опет дугу,

ноту, повишава и снижава, напете струне и крв што ври у нама, када сам грешио,

када си плакала, када је нас је живот гутао. Свира умирући, последњи тон у мени,

у теби.

 

Познајеш и знаш сваки откуцај и мирис и укус зрелих трешања... 

Писма...8

...Лед кад не заледи, душа пати тренутак сузе у оку и вечност бола....

 

Била је ноћ и свака звездица пришла је теби, памтим грешке у корацима, а они увек

краћи од речи која би те задржала.

Дах на прозору остао мразом да ослика плес свих звездица и једног анђела. 

Увек си била ближа од њих, њихова, а моја. Игром речи у свим сећањима, у победама

и у поразима.

Волео сам те и још те волим уздахом времена.

Колико питања различитих, сваким даном себи постављам и размишљам у празно,

а празнина једна велика белина у мушком длану.

Шта још сија у мојим очима?

Пријатељ си љубави коју у теби памтим, шапнеш ли Ноћи неку искрену лаж, а да није

пријатељска?

Преварим себе и опет заспим, у заборав се пробудим истом зором, дан и ноћ дочекам.

Нема преваре, баш као несаница, куца тихо у мени, пред сан.

Колико питања и путоказа, ја још увек станем и стојим на раскршћу кога више нема.

Збуниш ли се ти кад ти тако дође пролеће у грудима, а зима у очима?

Писма која се не шаљу 7

...Више сам у животу видео него што сам причао. Сада гледам мали чвор на канапу, а канап танак и живот кратак...

Можда познајеш, а можда и не, сит човек лута звездама док гладан тражи храну. Душа

се храном нахранит не може.

Био сам између, а ходао и поред брзе реке у пољима мирисних цветова. Тражио сам

своју ружу,у мислима, на уснама, очима сам је само једном у животу видео и заволео.

Можда се нисам пробудио, али сан је у јави остао.

Тако сви ови облаци пролазе баш као и сећања, није их било много, да би се грејао

вечно њима, али познајем тај пут туге и тај пут среће, он се никада није завршио, а

мислима никад краја.

Месец се жутим Снцем пресвукао у бело, на постељи од звезда колико је свих нас

сачекао, смирен у тами, погнуте главе сијао позајмљеном светлошћу, сијаће век векова.

Знаш те јесени крио сам мало написаних речи у нотес, све су се срамежљиво смејале,

зато сам га брзо затварао после прочитаних редова, црвенео у образима. Био је у свим

мојим џеповима, крио је нашу љубав. Искрен и сам у некој-свакој ноћи, чекао твоје

пољубце-одласке и доласке. Време се поиграло, чекала си и ти моје. Знаш да у судбину

не верујем на начин на који остали верују. Она је за мене увек била једна усамљена

ружа са много латица, а у свакој неко од нас. Говорио сам ти да су твоје и моје латице

јаке, да их је превише тешко ишчупати, сам загрљај којим сам те држао и шапутао

доказивао је то. Питала си ме:.."Да ли је то наша судбина?"...

Одговорио сам јачим загрљајем:...."надам се да ће бити"...

Ево прођосмо праг времена и врата судбине скратише наше путе, издалека вратио се

мирис јесени и у мом срцу неразвезан чвор, покидах канап и на мојој страни остаде

да сећа.

 

Дунух у фењер да угаси летње вече и позове зору у мојим очима, сутра ће киша кад

ноћас није опрала све улице сећања...

 

Писма која се ... 6

...Тик-Так, откуцаји у ноћи у сваком дану, за једним Сунцем, за једном Звездом...

 

Молим те учини да ноћ постане дан,

још једном зажмури на мом образу,

пусти да јесен покрије зимом 

бол трагова.

 

Зажмури и песмом пожели

најлепше огрлице света,

наруквице, бисере и звезде.

 

Знам кад љубав заспи

на мојим рукама

у бисер ока

испод пољубаца.

 

Спушта се спарна ноћ без ветра, а препуна устајалог мириса, лето, а у мени зима почела. Тихо на трему само сат из куће откуцава и моје срце... 

Писма која се не шаљу 5

...Песма којом сам будио људе у својој близини, досађивао и набацивао је звиждуком уснама и ушима, смејала се својом радошћу кроз све, нас по цео дан и целу ноћ...

Како смо све умели да сложимо сваку причу изговор, још једну ноћ и још један дан, наш дан заједно. Играм се опет оне игре дечака у песку, правим онај исти дворац, али руком га рушим тик кад је готов и изнова правим високе куле...

Много је мало да би било довољно, већ сам једном то прошапутао кроз твоју косу када сам те јако желео. Знала си и пре него што бих знао да осетим тај додир на раменима како се спушта свила низ моју кожу.

Био сам, била си поноћ сваког трзаја светлости и бездан слатког нектара испијен пре зоре у мојим рукама извијена и припијена на белим чаршавима, само моја.

Речи су прекор сваког ћутања, ја то добро знам, нисам их имао када је требало, ћутао сам јер си то желела, а ја, ја сам те превише волео да бих те зауставио, а пустих те.

Отишла си превише брзо, превише нагло, није срасла песма мог срца, није се комад земље поделио, а пепео и прах на длановима оставља трагове душе.

Пишем по ко зна који пут и цепам истом руком, а рука не разуме, зашто бих разумео и ја.

Опет се тргнем, зауставим дах и кажем у себи, ово си ти, остала у мени заувек, али ја ћу те извући и забораву предати полако, нек прођу године, деценије, сумњам да ћу поживети вечност до заборава, баш као и ти....

Покушаћу, покушај и ти, моја љубави...

Писма која се не шаљу 4

...Ноћ се променила, шапутање зором нестало, светлост звезда само у очима оних који још пут до куће опијени траже. Познајеш веселе ноћи из града, по улицама просут смех и пољупци, колико је нас улица познавало, а ми ниједну адресу да запамтимо...

Данас сам ти по први пут пришао огради са намером да је поправим, а она онако 

дрвенаста као да се смеје мојој намери. 

Давно је она била поломљена и избледела од беле фарбе коју сећам се да је отац 

правио, а ја просуо део.

Ма, све се са мером пали и све са мером гаси, рече давно филозоф, а ето видиш 

ја решио да поправљам. Тако ти узмем даске, ексере, чекић, метар, тестеру и све што

треба и не треба, ал никако да приђем, а пришао сам.

Куцам померам и учвршћујем, тешко док се почне, а лако кад крене и све тако полако,

зној и смех и подне у мојим очима. На трему ја у столици, чаша вина, задовољни 

гласови око мене и светлост бачена на ограду у својој белини у ноћи.

Како је лако све поправити, али то су само ствари, време не можеш вратити,

погледе задржати, топлину другог бића заувек сачувати, све то тражи слободу и љубав.

Она се мења баш као и сви ми, слобода за дечака није иста слободи човека,

љубав дечака није иста љубави човека.

Имам све, а нешто фали и живим са тим, научио сам тако мало јер не знам шта је пуно.

Искрено надам се сваком јутру које свиће у мојим очима и у очима оних које волим и

памтим. Можда сам поправио све у животу, саставио ред без реда, али нисам могао

да вратим латице цвету, да сакупим све маслачкове кишобране ни јесен да обојим

пролећем, али то је у мом и твом срцу заувек остало.

Тако је опоро ово вино да ми буди све оне пређене границе, меша се у крв, а грозница

скида несаницу са полица. 

Неко ко не уме да плаче, 

неко коме су крила одлетела, неко ко је небом заменио море, а светлост тамом 

затворио у камен. 

Боја вина и пресликана светлост у њему мутна као испрекидана

жеља и погледа који тражим да разумем, а разума нема.

То је љубав, само нам је она остала. 

Лаку ноћ сада... 

 

Писма која се не шаљу 3

...Није све исто од како је сјај изгубио топлину у нашим двориштима која смо напустили давно, а још касније вратили се њима у загрљај.

Није, а ето јесте.

Пламичак пуцкетаве ватре и капи кише што добоју старим олуцима испод стреје и оно дрхтаво кученце у кућици. Све наизглед исто, а изглед вара.

Ја сам се вратио... 

Шта се променило? 

Променило се моје лице, огледало не показаује младалачке немире, већ боре времена, 

надам се да их ти не познајеш. 

Моје руке су почеле грубе да буду, а бразде живота на длановима као сува корита реке. 

Очи су ми некако увукле сјај у зеницама, чувају га као

поклон пред одлазак. 

Једном ћемо сви отићи, знам, и ти то знаш. Само ме понекад стигне неостварена радост-и потера воља, жеђ и потреба да живим живот, за још један уздах љубави.

Променио сам се...

Смирен у спокоју, нахрањен погледом на мора, реке, језера, бескрајно плаветнило неба

и свих путујућих облака у жут сунчев круг. У планине, брда, пољане живота, у људе

и њихове потребе да живе и да воле, спокојан њиховом срећом и њиховом тугом

нашао сам свој дом...

Пут...

некако ми је он сада у очима, а тек што сам дошао и бацио воду на ватру, ал комад моје

жедне душе никад да се напије. Ветар по класју таласа немирна зрна пуна живота,

а цвеће краде учкуре лета и мирисима привлачи пчеле.

Пролеће у јесен, 

колико те познајем и осећам, опет тако далеко, а у твојој близини, срећан сам у својој

шкољци без бисера, чувам оно што немам... 

Нисам ти оставио поздрав у задњим редовима, пишем их као опроштај, а опроштаја као

што знаш нема. 

Негде ту између ових испресецаних редова постоји целине,надам се да ће је време у 

својој старости срести и склопити, а људи, људи се напросто мењају, познају и 

не познају... 

Писма која се никада не шаљу 2

...Колико те познајем, колико те дуго волим, колико је сан у јави твојих руку загрљај, пољупцима пустио лахор живота из мојих очију, руку и душе, да полети, да оде далеко, да се вине тако високо и да вечно сија и греје у мени твоју вечност, љубави...

Неко просто не уме да оде, да пусти дашак светлости у

пролеће које жели цветом мирисе да шири у сва срца која лутају друмовима живота.

Неко стане и остане вечно ту, а то уради срце откуцајем љубави у трену, 

а трен незаборављен.

Још једном се питам, а писмо пишем, шта ми је тада било у очима, да ли су то сузе или она празнина што се никада неразуме у нама? 

Ако су све те наше истине превише велике и ако их је бол, срећа, туга и радост 

разумела ваљда ћу једном разумети и ја.

Много тога што осећам, мислим не могу ти написати, умем то да прикријем, да дубоко

у себи сакријем. Све је то гордост предрасудом сакривена испод плашта љубави,

ти познајеш то у срцу из плиме у осеку, у зору са сутоном, жеђ која се рађа и умире 

у нама.

Колико те познајем-колико ме добро знаш, робом навике љубави остављаш трагове,

а песак времена гута ме полако.

И све тако у још једној ноћи која одлази зором мога бола, а бола немам.

 

Пошли смо путевима који се наизглед разилазе, а носимо исте кофере и то је судбина.

Знај да те волим, али ти то никад нећу рећи, пустили смо превише лако победу,

а пораз носимо у срцу.

Рањеном крилу ветар не вида ране, не подиже га високо већ спушта на земљу.

У дворишту на храсту где је гром урезао сећање још увек олиста пролеће.

Поздрављам те иако не одлазиш, а пустио сам те да одеш... 

Писма која се не шаљу...

...Опет ме некако вратиш својим мислима, пролећу у твојим очима онда када сам те срео... Некако је чудно све ово што памтим,чак део сваког цвета и твог мириса из њега. Није ни Сунце својим сјајем могло да отме уздах у мојим плућима, а већ си се смејала мојим заљубљеним очима. Толико облака збуњених круже, а свет се мења вртоглавом брзином. Људи су ми тако близу, а тако далеко, понекад се плашим да их питам, да их чујем, а опет су ту. Сам ми је говор годинама добио дрвенасти разум. Сам бих себи био супарник, желећи да кажем нешто за шта се иначе не могу сложити да јесте, а није. Нема везе то је живот, а сваки дан нова победа у поразу који нас чека ако се неусправимо и погледамо дечјим очима све те расуте облаке по нашем небу. Пишем споро и тихо у овој ноћи као да те поново упознајем, пишем сјајем своје душе којом желим да ти приђем. Не познајем те довољно дуго да бих се будио зором твојих погледа и меком кожом топле свиле, али умије ме ветар поветарца из твојих мисли које су отвориле пут ка твом срцу. Сећам се свих тих дана који су се смењивали истом ватром чежње за загрљајем пољубаца, осмеха и топлине твога ока на мом рамену и нежне руке да ме милује. Све је то прошло, а исти дани другачијом зором свићу. Сви ти људи и све те речи, писма писана срцем, можда бих заборавио, али нисам. Остајем ту да сећању изградим уточиште, да се пробудим и поново заспим, да ме све сустигне... Да, разумем како је пољем нестало пчела и куда су отишле птице и песме, зашто је заспало цвеће и зима навукла бело ћебе ту где сам безбрижном игром оставио своја пролећа, лета и све јесени. Ето толико за сада, нисам ни мислио оволико да ти напишем, јер ти умеш да читаш из душе, а она је лака за разумевање када си је већ једном давно разумела... Ма знам тешко је, никад их нећу послати, знам да их и ти не шаљеш, али она једноставно путују сваке усамљене ноћи,сваког младог месеца, сваке немирне зоре и наранђастог сутона, тамо где сјај оставља трагове на твом и мом лицу. Ја, ја много ствари сада разумем оним простим језиком, оним што нас све некако веже. Судбином могу да назовем оно што сам учио и оно што сам радио, а десило се временом да одрастем... Сада једино желим да волим и да гледам њих, сјајем који је остао у мени од првог дана када сам се родио, од првог погледа у који сам се заљубио и од првог плача који ћу запамтити, а који ће доћи... Поздрављам те у животу који сада живиш и желим ти здравље, радост и срећу