OBLACI

...Више сам у животу видео него што сам причао. Сада гледам мали чвор на канапу, а канап танак и живот кратак...

Можда познајеш, а можда и не, сит човек лута звездама док гладан тражи храну. Душа

се храном нахранит не може.

Био сам између, а ходао и поред брзе реке у пољима мирисних цветова. Тражио сам

своју ружу,у мислима, на уснама, очима сам је само једном у животу видео и заволео.

Можда се нисам пробудио, али сан је у јави остао.

Тако сви ови облаци пролазе баш као и сећања, није их било много, да би се грејао

вечно њима, али познајем тај пут туге и тај пут среће, он се никада није завршио, а

мислима никад краја.

Месец се жутим Снцем пресвукао у бело, на постељи од звезда колико је свих нас

сачекао, смирен у тами, погнуте главе сијао позајмљеном светлошћу, сијаће век векова.

Знаш те јесени крио сам мало написаних речи у нотес, све су се срамежљиво смејале,

зато сам га брзо затварао после прочитаних редова, црвенео у образима. Био је у свим

мојим џеповима, крио је нашу љубав. Искрен и сам у некој-свакој ноћи, чекао твоје

пољубце-одласке и доласке. Време се поиграло, чекала си и ти моје. Знаш да у судбину

не верујем на начин на који остали верују. Она је за мене увек била једна усамљена

ружа са много латица, а у свакој неко од нас. Говорио сам ти да су твоје и моје латице

јаке, да их је превише тешко ишчупати, сам загрљај којим сам те држао и шапутао

доказивао је то. Питала си ме:.."Да ли је то наша судбина?"...

Одговорио сам јачим загрљајем:...."надам се да ће бити"...

Ево прођосмо праг времена и врата судбине скратише наше путе, издалека вратио се

мирис јесени и у мом срцу неразвезан чвор, покидах канап и на мојој страни остаде

да сећа.

Дунух у фењер да угаси летње вече и позове зору у мојим очима, сутра ће киша кад

ноћас није опрала све улице сећања...