Писма која се не шаљу 4

...Ноћ се променила, шапутање зором нестало, светлост звезда само у очима оних који још пут до куће опијени траже. Познајеш веселе ноћи из града, по улицама просут смех и пољупци, колико је нас улица познавало, а ми ниједну адресу да запамтимо...

Данас сам ти по први пут пришао огради са намером да је поправим, а она онако 

дрвенаста као да се смеје мојој намери. 

Давно је она била поломљена и избледела од беле фарбе коју сећам се да је отац 

правио, а ја просуо део.

Ма, све се са мером пали и све са мером гаси, рече давно филозоф, а ето видиш 

ја решио да поправљам. Тако ти узмем даске, ексере, чекић, метар, тестеру и све што

треба и не треба, ал никако да приђем, а пришао сам.

Куцам померам и учвршћујем, тешко док се почне, а лако кад крене и све тако полако,

зној и смех и подне у мојим очима. На трему ја у столици, чаша вина, задовољни 

гласови око мене и светлост бачена на ограду у својој белини у ноћи.

Како је лако све поправити, али то су само ствари, време не можеш вратити,

погледе задржати, топлину другог бића заувек сачувати, све то тражи слободу и љубав.

Она се мења баш као и сви ми, слобода за дечака није иста слободи човека,

љубав дечака није иста љубави човека.

Имам све, а нешто фали и живим са тим, научио сам тако мало јер не знам шта је пуно.

Искрено надам се сваком јутру које свиће у мојим очима и у очима оних које волим и

памтим. Можда сам поправио све у животу, саставио ред без реда, али нисам могао

да вратим латице цвету, да сакупим све маслачкове кишобране ни јесен да обојим

пролећем, али то је у мом и твом срцу заувек остало.

Тако је опоро ово вино да ми буди све оне пређене границе, меша се у крв, а грозница

скида несаницу са полица. 

Неко ко не уме да плаче, 

неко коме су крила одлетела, неко ко је небом заменио море, а светлост тамом 

затворио у камен. 

Боја вина и пресликана светлост у њему мутна као испрекидана

жеља и погледа који тражим да разумем, а разума нема.

То је љубав, само нам је она остала. 

Лаку ноћ сада... 

 

Писма која се не шаљу 3

...Није све исто од како је сјај изгубио топлину у нашим двориштима која смо напустили давно, а још касније вратили се њима у загрљај.

Није, а ето јесте.

Пламичак пуцкетаве ватре и капи кише што добоју старим олуцима испод стреје и оно дрхтаво кученце у кућици. Све наизглед исто, а изглед вара.

Ја сам се вратио... 

Шта се променило? 

Променило се моје лице, огледало не показаује младалачке немире, већ боре времена, 

надам се да их ти не познајеш. 

Моје руке су почеле грубе да буду, а бразде живота на длановима као сува корита реке. 

Очи су ми некако увукле сјај у зеницама, чувају га као

поклон пред одлазак. 

Једном ћемо сви отићи, знам, и ти то знаш. Само ме понекад стигне неостварена радост-и потера воља, жеђ и потреба да живим живот, за још један уздах љубави.

Променио сам се...

Смирен у спокоју, нахрањен погледом на мора, реке, језера, бескрајно плаветнило неба

и свих путујућих облака у жут сунчев круг. У планине, брда, пољане живота, у људе

и њихове потребе да живе и да воле, спокојан њиховом срећом и њиховом тугом

нашао сам свој дом...

Пут...

некако ми је он сада у очима, а тек што сам дошао и бацио воду на ватру, ал комад моје

жедне душе никад да се напије. Ветар по класју таласа немирна зрна пуна живота,

а цвеће краде учкуре лета и мирисима привлачи пчеле.

Пролеће у јесен, 

колико те познајем и осећам, опет тако далеко, а у твојој близини, срећан сам у својој

шкољци без бисера, чувам оно што немам... 

Нисам ти оставио поздрав у задњим редовима, пишем их као опроштај, а опроштаја као

што знаш нема. 

Негде ту између ових испресецаних редова постоји целине,надам се да ће је време у 

својој старости срести и склопити, а људи, људи се напросто мењају, познају и 

не познају...