Писма која се никада не шаљу 2

...Колико те познајем, колико те дуго волим, колико је сан у јави твојих руку загрљај, пољупцима пустио лахор живота из мојих очију, руку и душе, да полети, да оде далеко, да се вине тако високо и да вечно сија и греје у мени твоју вечност, љубави...

Неко просто не уме да оде, да пусти дашак светлости у

пролеће које жели цветом мирисе да шири у сва срца која лутају друмовима живота.

Неко стане и остане вечно ту, а то уради срце откуцајем љубави у трену, 

а трен незаборављен.

Још једном се питам, а писмо пишем, шта ми је тада било у очима, да ли су то сузе или она празнина што се никада неразуме у нама? 

Ако су све те наше истине превише велике и ако их је бол, срећа, туга и радост 

разумела ваљда ћу једном разумети и ја.

Много тога што осећам, мислим не могу ти написати, умем то да прикријем, да дубоко

у себи сакријем. Све је то гордост предрасудом сакривена испод плашта љубави,

ти познајеш то у срцу из плиме у осеку, у зору са сутоном, жеђ која се рађа и умире 

у нама.

Колико те познајем-колико ме добро знаш, робом навике љубави остављаш трагове,

а песак времена гута ме полако.

И све тако у још једној ноћи која одлази зором мога бола, а бола немам.

 

Пошли смо путевима који се наизглед разилазе, а носимо исте кофере и то је судбина.

Знај да те волим, али ти то никад нећу рећи, пустили смо превише лако победу,

а пораз носимо у срцу.

Рањеном крилу ветар не вида ране, не подиже га високо већ спушта на земљу.

У дворишту на храсту где је гром урезао сећање још увек олиста пролеће.

Поздрављам те иако не одлазиш, а пустио сам те да одеш... 

Писма која се не шаљу...

...Опет ме некако вратиш својим мислима, пролећу у твојим очима онда када сам те срео... Некако је чудно све ово што памтим,чак део сваког цвета и твог мириса из њега. Није ни Сунце својим сјајем могло да отме уздах у мојим плућима, а већ си се смејала мојим заљубљеним очима. Толико облака збуњених круже, а свет се мења вртоглавом брзином. Људи су ми тако близу, а тако далеко, понекад се плашим да их питам, да их чујем, а опет су ту. Сам ми је говор годинама добио дрвенасти разум. Сам бих себи био супарник, желећи да кажем нешто за шта се иначе не могу сложити да јесте, а није. Нема везе то је живот, а сваки дан нова победа у поразу који нас чека ако се неусправимо и погледамо дечјим очима све те расуте облаке по нашем небу. Пишем споро и тихо у овој ноћи као да те поново упознајем, пишем сјајем своје душе којом желим да ти приђем. Не познајем те довољно дуго да бих се будио зором твојих погледа и меком кожом топле свиле, али умије ме ветар поветарца из твојих мисли које су отвориле пут ка твом срцу. Сећам се свих тих дана који су се смењивали истом ватром чежње за загрљајем пољубаца, осмеха и топлине твога ока на мом рамену и нежне руке да ме милује. Све је то прошло, а исти дани другачијом зором свићу. Сви ти људи и све те речи, писма писана срцем, можда бих заборавио, али нисам. Остајем ту да сећању изградим уточиште, да се пробудим и поново заспим, да ме све сустигне... Да, разумем како је пољем нестало пчела и куда су отишле птице и песме, зашто је заспало цвеће и зима навукла бело ћебе ту где сам безбрижном игром оставио своја пролећа, лета и све јесени. Ето толико за сада, нисам ни мислио оволико да ти напишем, јер ти умеш да читаш из душе, а она је лака за разумевање када си је већ једном давно разумела... Ма знам тешко је, никад их нећу послати, знам да их и ти не шаљеш, али она једноставно путују сваке усамљене ноћи,сваког младог месеца, сваке немирне зоре и наранђастог сутона, тамо где сјај оставља трагове на твом и мом лицу. Ја, ја много ствари сада разумем оним простим језиком, оним што нас све некако веже. Судбином могу да назовем оно што сам учио и оно што сам радио, а десило се временом да одрастем... Сада једино желим да волим и да гледам њих, сјајем који је остао у мени од првог дана када сам се родио, од првог погледа у који сам се заљубио и од првог плача који ћу запамтити, а који ће доћи... Поздрављам те у животу који сада живиш и желим ти здравље, радост и срећу