Petak, Januar 02, 2009
Писма која се не шаљу...
...Опет ме некако вратиш својим мислима, пролећу у твојим очима онда када сам те срео... Некако је чудно све ово што памтим,чак део сваког цвета и твог мириса из њега. Није ни Сунце својим сјајем могло да отме уздах у мојим плућима, а већ си се смејала мојим заљубљеним очима. Толико облака збуњених круже, а свет се мења вртоглавом брзином. Људи су ми тако близу, а тако далеко, понекад се плашим да их питам, да их чујем, а опет су ту. Сам ми је говор годинама добио дрвенасти разум. Сам бих себи био супарник, желећи да кажем нешто за шта се иначе не могу сложити да јесте, а није. Нема везе то је живот, а сваки дан нова победа у поразу који нас чека ако се неусправимо и погледамо дечјим очима све те расуте облаке по нашем небу. Пишем споро и тихо у овој ноћи као да те поново упознајем, пишем сјајем своје душе којом желим да ти приђем. Не познајем те довољно дуго да бих се будио зором твојих погледа и меком кожом топле свиле, али умије ме ветар поветарца из твојих мисли које су отвориле пут ка твом срцу. Сећам се свих тих дана који су се смењивали истом ватром чежње за загрљајем пољубаца, осмеха и топлине твога ока на мом рамену и нежне руке да ме милује. Све је то прошло, а исти дани другачијом зором свићу. Сви ти људи и све те речи, писма писана срцем, можда бих заборавио, али нисам. Остајем ту да сећању изградим уточиште, да се пробудим и поново заспим, да ме све сустигне... Да, разумем како је пољем нестало пчела и куда су отишле птице и песме, зашто је заспало цвеће и зима навукла бело ћебе ту где сам безбрижном игром оставио своја пролећа, лета и све јесени. Ето толико за сада, нисам ни мислио оволико да ти напишем, јер ти умеш да читаш из душе, а она је лака за разумевање када си је већ једном давно разумела... Ма знам тешко је, никад их нећу послати, знам да их и ти не шаљеш, али она једноставно путују сваке усамљене ноћи,сваког младог месеца, сваке немирне зоре и наранђастог сутона, тамо где сјај оставља трагове на твом и мом лицу. Ја, ја много ствари сада разумем оним простим језиком, оним што нас све некако веже. Судбином могу да назовем оно што сам учио и оно што сам радио, а десило се временом да одрастем... Сада једино желим да волим и да гледам њих, сјајем који је остао у мени од првог дана када сам се родио, од првог погледа у који сам се заљубио и од првог плача који ћу запамтити, а који ће доћи... Поздрављам те у животу који сада живиш и желим ти здравље, радост и срећу
Čvrsta je karika tog jezika bez riječi u kojem se razumijete, osjetite.
Neka vas prati ljubav.
Pisma koje se ne šalju. Šteta što se ne šalju. Šteta, velika šteta. Ja volim pisma, ali ih nikada nisam slao. Nisam ih ni dobijao. Zato pisma treba da se šalju. pozdrav
Prvi put si uspeo da me rasplaces.....
Ovo je vise od obicne price, pisma, poruke... kako god.
Ovo je dusa, cista i iskrena.
Steta, zaista steta sto ovakva pisma nikad ne stizu na prave adrese. Mozda bi neko, nekada uspelo da otopi led u tim srcima.
Osećam tugu u ovom pismu i nadam se samo da je jedno od starih neposlatih i da ga ne pišeš sada. Staro je, zar ne?
A izdvajam "а сваки дан нова победа у поразу који нас чека ако се не усправимо и погледамо дечјим очима све те расуте облаке по нашем небу."
Često nam dečji pogled može pomoći.
Kazu da je prava ljubav ona kad volis nekog toliko da si spreman da ga pustis da ode i pozelis mu sve najlepse.I da...zelela bih da ukradem:Ovo je dusa, cista i iskrena.
casper se nece ljutiti :**
Ovo je oravi dokaz kako neko zna da ode kao gospodin, sto je retkost....koliko god da smo nekog voleli, moramo nauciti i da ga pustimo da ode, da rasiri svoja krila negde drugde....
