Писма...9
...Отето и негде у нама куца, памтим и мирис и укус црвених трешања...
Кажу, или ја само тако мислима претурам човека у себи, да јесен показује зреле
плодове,да се баште наизглед узнемирено уплаше пред зиму и проспу све мирисне
латице нама у лице. Кажу, а ја опет наопако чујем у срцу, ваљда оно зна шта да разуме.
Зашто се смејем са више бора овом јесењем лету, ко ми је позајмио ове речи, да
крајичком сваког слога препознају сету у струни што задрхти у мени?
Ето, ћутим и размишљам срцем, а тако је тешко размишљати са њим...
Све је бол, туга и истина љубави која се појави у нама, процвета у јесењем пролећу,
можда крај камина пламичак пусти у нашим очима, превари сутон да звезде небом још
једном оките сводове наших живота.
Виолина, свира дуге ноте гудалом тихо прелази са једног дана у једну ноћ, свира како
срце пише, чује се уздах, чује се јецај, знаш да знам како се одлази, како се враћа,
како је пољубац сув и како остаје сенка на перону да вечно чека. Свира опет дугу,
ноту, повишава и снижава, напете струне и крв што ври у нама, када сам грешио,
када си плакала, када је нас је живот гутао. Свира умирући, последњи тон у мени,
у теби.
Познајеш и знаш сваки откуцај и мирис и укус зрелих трешања...
