Писма...10
...Бисере скупљам, а они падају,
познајем бол и границе вечности,
кад ветар пролети у моје крошње сломљене,
да песмом једном што умире
избрише трагове...
Као тиха ватра из огњишта и отшкринута врата поред избразданог прозора, мраз донео
сећања и у глави шапутања, сва у једном искрена осећања страха и немира. Познајем,
тако почиње из руке у руку, са срца у бол, заустави сузе, а погледом потоке. Признајем
пут у пролеће, ружа на јастуку и мирис на твом топлом образу. Све и много више
у себи продајем јер празног себе не познајем.
За рад пољубца, што некад беше он на
мојим и твојим уснама у класју заспала једна моја и твоја дуга у очима. Од сумрака
до свитања душа се тугом напила.
Она само зна сенку нашег пољубца.
