Писма...10

...Бисере скупљам, а они падају,

познајем бол и границе вечности,

кад ветар пролети у моје крошње сломљене,

да песмом једном што умире

избрише трагове...

 

Као тиха ватра из огњишта и отшкринута врата поред избразданог прозора, мраз донео

сећања и у глави шапутања, сва у једном искрена осећања страха и немира. Познајем,

тако почиње из руке у руку, са срца у бол, заустави сузе, а погледом потоке. Признајем

пут у пролеће, ружа на јастуку и мирис на твом топлом образу. Све и много више

у себи продајем јер празног себе не познајем.

За рад пољубца, што некад беше он на

мојим и твојим уснама у класју заспала једна моја и твоја дуга у очима. Од сумрака

до свитања душа се тугом напила.

 

Она само зна сенку нашег пољубца.