Nedelja, Januar 18, 2009

Писма...10

...Бисере скупљам, а они падају,

познајем бол и границе вечности,

кад ветар пролети у моје крошње сломљене,

да песмом једном што умире

избрише трагове...

 

Као тиха ватра из огњишта и отшкринута врата поред избразданог прозора, мраз донео

сећања и у глави шапутања, сва у једном искрена осећања страха и немира. Познајем,

тако почиње из руке у руку, са срца у бол, заустави сузе, а погледом потоке. Признајем

пут у пролеће, ружа на јастуку и мирис на твом топлом образу. Све и много више

у себи продајем јер празног себе не познајем.

За рад пољубца, што некад беше он на

мојим и твојим уснама у класју заспала једна моја и твоја дуга у очима. Од сумрака

до свитања душа се тугом напила.

 

Она само зна сенку нашег пољубца. 

[Odgovori]

Sve je teže napisati komentar na tvoja prelepa, ali setna pisma. Ćutim danas.

Comment by sanjarenja56 (01/18/2009 14:28)

[Odgovori]

Ja cutim od trenutka kad je izbacio post, ali ne smem da kazem da ga ne naljutim.

Comment by casper (01/18/2009 17:03)

[Odgovori]

Danas smo ćutolozi...

Comment by sanjarenja56 (01/18/2009 19:39)

[Odgovori]

Никад довољно ћутања и тишине да се мисли и осећања смире.

Comment by krilaandjela (01/20/2009 16:59)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me