Глас у нама

Врати време, баци старе ципеле изађи из своје коже, пусти бес из себе док трубе у глави не утихну. Шта ти је, себи се смејеш, зашто спусташ таму у очима, ноћ није тако дуга да у њој останеш? Хиљаду ми је година у овим рукама и ногама, жуља ме плес старих ципела, помажем Сунцу да зажмури, зашто то радим? Лакши сам од сенке, али она се крије, а ја остајем после да дрхтим... Цепам кошуљу пустам да све маске падну, неумем више да глумим нормалног човека. Као да ништа није било, удахнем-издахнем и као нов, смешак број шест. Тако данас, слично сутра у покушају, у свим тим речима и реченицама, погледима лутамо тако блесаво, никада довољно опуштено, тражимо нешто, а касније било шта. Нема правила, али постоји време, а оно нас мења, враћа, полако гута, обликује својом вечношћу и на крају сломи. Можда се предајем,а можда чекам нови покушај, онако празнично скупљам радост у очима, да се насмејем образима, по кожи, пустим боре да ураде своје, али то нисам ја, негде дубоко у мени седи усамљени дечак, збуњен од свих вас које познаје и не познаје... Сада када су се променила сва годишња доба у мојим мислима, кренула су осећања, а њих је увек лако виолином душе пустити да свирају омиљену мелодију. У сутон вечери коју сам чекао ознојен мирисом индијског чаја. Помешан осећај измучених мишића и слободе духа у глави док ослоњен гледам јато птица како бежи запаљеним хоризонтом. Дом који тражим, поклон коме припадам, дар који се даје а не узима, па чак ни у заборав. Претварам све своје године у црно вино боје моје душе, опоро од врелих дана и хладних пролећа, срећно само летом и јесени која као глас буди несаницу радости у мени. Како се дивим твојој хаљини боје пурпурних цветова са далеког истока и најлепшим срамежљивим очима које пресретнем погледом и оне зажмуре, помислим да је заљубљени месец нестао у трену. Тако си лепа у свом сјају и кад ми пружиш руку, уснама приђеш, а додир вечности траје за нас. ...Негде дубоко у мени дечак отври свој длан и пружи га теби...

Огледало у леду

Вешто, руком чаробњака неко црта небо, а твоје небо моје огледало. Сјај леда под твојим ногама и топло срце у грудима тихо, а јако удара, и ситни трзај у рукама, и струја реке испод леда, бела обала и много облака, магла твојих уздаха, руком срца.....на длан, жеља..ко пахуља. Пусти снове своје, виле нек заплешу. Пусти песму за срећу и тугу-тужнију, нек бол се превари и у радост све претвори... Док стојим гледаћу оком својим плесаћу и у себи тихо молићу... Бајком на леду уснама кроз пахуљу у огледалу обрис имена Милена, волећу... И опет плес у огледалу, оку мом, срцу-додиру, а у ветру тајна остала љубав твога имена Милена. Вратим све, чежњом поређане пахуље, није лако, ал то је све, што простом срцу остаје, моја Милена. У огледалу лед остао, под ногама давно пуцао, струјом реке заувек срца раздвојио....