Писма која се ... 6

...Тик-Так, откуцаји у ноћи у сваком дану, за једним Сунцем, за једном Звездом...

 

Молим те учини да ноћ постане дан,

још једном зажмури на мом образу,

пусти да јесен покрије зимом 

бол трагова.

 

Зажмури и песмом пожели

најлепше огрлице света,

наруквице, бисере и звезде.

 

Знам кад љубав заспи

на мојим рукама

у бисер ока

испод пољубаца.

 

Спушта се спарна ноћ без ветра, а препуна устајалог мириса, лето, а у мени зима почела. Тихо на трему само сат из куће откуцава и моје срце... 

Писма која се не шаљу 5

...Песма којом сам будио људе у својој близини, досађивао и набацивао је звиждуком уснама и ушима, смејала се својом радошћу кроз све, нас по цео дан и целу ноћ...

Како смо све умели да сложимо сваку причу изговор, још једну ноћ и још један дан, наш дан заједно. Играм се опет оне игре дечака у песку, правим онај исти дворац, али руком га рушим тик кад је готов и изнова правим високе куле...

Много је мало да би било довољно, већ сам једном то прошапутао кроз твоју косу када сам те јако желео. Знала си и пре него што бих знао да осетим тај додир на раменима како се спушта свила низ моју кожу.

Био сам, била си поноћ сваког трзаја светлости и бездан слатког нектара испијен пре зоре у мојим рукама извијена и припијена на белим чаршавима, само моја.

Речи су прекор сваког ћутања, ја то добро знам, нисам их имао када је требало, ћутао сам јер си то желела, а ја, ја сам те превише волео да бих те зауставио, а пустих те.

Отишла си превише брзо, превише нагло, није срасла песма мог срца, није се комад земље поделио, а пепео и прах на длановима оставља трагове душе.

Пишем по ко зна који пут и цепам истом руком, а рука не разуме, зашто бих разумео и ја.

Опет се тргнем, зауставим дах и кажем у себи, ово си ти, остала у мени заувек, али ја ћу те извући и забораву предати полако, нек прођу године, деценије, сумњам да ћу поживети вечност до заборава, баш као и ти....

Покушаћу, покушај и ти, моја љубави...