Nedelja, Januar 04, 2009
Писма која се не шаљу 5
...Песма којом сам будио људе у својој близини, досађивао и набацивао је звиждуком уснама и ушима, смејала се својом радошћу кроз све, нас по цео дан и целу ноћ...
Како смо све умели да сложимо сваку причу изговор, још једну ноћ и још један дан, наш дан заједно. Играм се опет оне игре дечака у песку, правим онај исти дворац, али руком га рушим тик кад је готов и изнова правим високе куле...
Много је мало да би било довољно, већ сам једном то прошапутао кроз твоју косу када сам те јако желео. Знала си и пре него што бих знао да осетим тај додир на раменима како се спушта свила низ моју кожу.
Био сам, била си поноћ сваког трзаја светлости и бездан слатког нектара испијен пре зоре у мојим рукама извијена и припијена на белим чаршавима, само моја.
Речи су прекор сваког ћутања, ја то добро знам, нисам их имао када је требало, ћутао сам јер си то желела, а ја, ја сам те превише волео да бих те зауставио, а пустих те.
Отишла си превише брзо, превише нагло, није срасла песма мог срца, није се комад земље поделио, а пепео и прах на длановима оставља трагове душе.
Пишем по ко зна који пут и цепам истом руком, а рука не разуме, зашто бих разумео и ја.
Опет се тргнем, зауставим дах и кажем у себи, ово си ти, остала у мени заувек, али ја ћу те извући и забораву предати полако, нек прођу године, деценије, сумњам да ћу поживети вечност до заборава, баш као и ти....
Покушаћу, покушај и ти, моја љубави...
Neke ljubavi zaborava nemaju."сумњам да ћу поживети вечност до заборава, баш као и ти." Rastopićeš me svojim pismima kojima započe ovu godinu..
Smem li da prepisem celo ovo pismo?
čarobno. ali boli svaka reč.
jer izvire iz čistog srca.
Prijatno!
