Писма...8
...Лед кад не заледи, душа пати тренутак сузе у оку и вечност бола....
Била је ноћ и свака звездица пришла је теби, памтим грешке у корацима, а они увек
краћи од речи која би те задржала.
Дах на прозору остао мразом да ослика плес свих звездица и једног анђела.
Увек си била ближа од њих, њихова, а моја. Игром речи у свим сећањима, у победама
и у поразима.
Волео сам те и још те волим уздахом времена.
Колико питања различитих, сваким даном себи постављам и размишљам у празно,
а празнина једна велика белина у мушком длану.
Шта још сија у мојим очима?
Пријатељ си љубави коју у теби памтим, шапнеш ли Ноћи неку искрену лаж, а да није
пријатељска?
Преварим себе и опет заспим, у заборав се пробудим истом зором, дан и ноћ дочекам.
Нема преваре, баш као несаница, куца тихо у мени, пред сан.
Колико питања и путоказа, ја још увек станем и стојим на раскршћу кога више нема.
Збуниш ли се ти кад ти тако дође пролеће у грудима, а зима у очима?
