Писма...8

...Лед кад не заледи, душа пати тренутак сузе у оку и вечност бола....

 

Била је ноћ и свака звездица пришла је теби, памтим грешке у корацима, а они увек

краћи од речи која би те задржала.

Дах на прозору остао мразом да ослика плес свих звездица и једног анђела. 

Увек си била ближа од њих, њихова, а моја. Игром речи у свим сећањима, у победама

и у поразима.

Волео сам те и још те волим уздахом времена.

Колико питања различитих, сваким даном себи постављам и размишљам у празно,

а празнина једна велика белина у мушком длану.

Шта још сија у мојим очима?

Пријатељ си љубави коју у теби памтим, шапнеш ли Ноћи неку искрену лаж, а да није

пријатељска?

Преварим себе и опет заспим, у заборав се пробудим истом зором, дан и ноћ дочекам.

Нема преваре, баш као несаница, куца тихо у мени, пред сан.

Колико питања и путоказа, ја још увек станем и стојим на раскршћу кога више нема.

Збуниш ли се ти кад ти тако дође пролеће у грудима, а зима у очима?