Četvrtak, Januar 15, 2009
Писма...8
...Лед кад не заледи, душа пати тренутак сузе у оку и вечност бола....
Била је ноћ и свака звездица пришла је теби, памтим грешке у корацима, а они увек
краћи од речи која би те задржала.
Дах на прозору остао мразом да ослика плес свих звездица и једног анђела.
Увек си била ближа од њих, њихова, а моја. Игром речи у свим сећањима, у победама
и у поразима.
Волео сам те и још те волим уздахом времена.
Колико питања различитих, сваким даном себи постављам и размишљам у празно,
а празнина једна велика белина у мушком длану.
Шта још сија у мојим очима?
Пријатељ си љубави коју у теби памтим, шапнеш ли Ноћи неку искрену лаж, а да није
пријатељска?
Преварим себе и опет заспим, у заборав се пробудим истом зором, дан и ноћ дочекам.
Нема преваре, баш као несаница, куца тихо у мени, пред сан.
Колико питања и путоказа, ја још увек станем и стојим на раскршћу кога више нема.
Збуниш ли се ти кад ти тако дође пролеће у грудима, а зима у очима?
Naravno da se čovjek zbuni. Kad unutra gori ledom okovano srce tek kapi rose rijeku suza bude. pozdrav
ne zbunim se. samo tiho, bezglasno zaplačem i suzama napravim bisere sećanja.
da nanižem ogrlicu kad novo proleće dodje. il' novo svanuće.
Prijatno!
Kako da se ne zbunim
"кад ти тако дође пролеће у грудима, а зима у очима"?
Tvoja pisma me razgaljuju lepotom, ali rastužuju vešto ili manje vešto sakrivenom tugom.
Ne postoje iskrene laži
Laž je laž, i osim u jedno slučaju, ne opravdava se.
Led u srcu je teška, ali mnogo je gore kad je srce samo komad leda... koju ni sjaj iskrene ljubavi ne može otopiti ....
Dah na prozoru ostao mrazom da oslika ples svih zvezdica i jednog andjela.
Uvek si bio blizi od njih,
Njihov a moj.
I sada je tako, i sada te volim uzdahom vremena.
Koliko pitanja i putokaza, a ja jos uvek stojim na raskrscu gde svi putevi samo tebi vode.
Osetis li bar ponekad moju bol?
