Песма за њу

Тиха,

као лахор врти мирисе,

на страни њеног образа

траг мојих пољубаца,

ћути,

а погледом више говори,

кад спава,

буди се само да би ми пришла ближе.

кад ме воли,

све друго заборавља.

 

Зашто те волим,

твоје очи

твоје руке

твоју кожу

твоје срце што тихо куца

у мојим грудима...

 

Волим те зато што 

поред тебе дишем,

у  твојој тишини

у твојим мислима

у твом свету

у твојим сновима.

 

Волим те,

зато што сам сигуран

и несигуран,

али срећан и

насмејан.

 

Волим те, 

без хиљаду оправданих и неоправданих разлога.

У те две речи многе друге неприменто стану.

У сваком загрљају,

у сваком надању,

у свакој срећи,

у љубави. 

 

П.С.

За моју љубав....

Пре кише

Колико познајеш јесен, моју душу што вене као свака сенка светлости на твојим

образима?

Где си сада ти кад остајем да грлим мрак у свим бојама празнине док их ветар размазује

на небу туђих звезда?

........................................................................................................................

Толико простих питања у животу окренутих нама у душе, а ми још увек ширимо

дланове сами себи, а они бели па празни.

Нисам писао сузе што их некад видех у души, благом спонтаношћу још их носим у 

очима и сећању. Све су се ствари вратиле мојим доласком, а твојим одласком, замениле

места, притиснуле исте пријатеље, исте људе својом тишином ћутке да шапућу о нама.

Ништа их није задржало тамо дубоко, да остану, да зарасту. Све је то некако испод ока,

испод свода топле ноћи, опорог вина у једном и другом гутљају, док пишем, размишљам

и гледам у твоје лице и лице оних који су остали. Ту поред овог кестена мешали су се 

мириси пољске траве и црвених ружа из оближњих дворишта. Знали смо колико је

требало времена да израстемо, да се променимо, да одемо једно од другог.

Чекали смо да јесен сазри у нама, онако свесно од почетка не схватајући да....

 

Опет другачије размишљам, а увек исто мислим о теби, када се вратим на овој страни

света, урезаној у кори кестена.

Толико значења свих знакова поред пута и сјај у трави...

 

Да сам те с а м о.... али мање нисам умео..да сам остао, а нисам.

 

Прва измаглица на врховима прстију преко прозора у даљини, тако си говорила, а ја 

држао својом руком твоје танке прстиће према планининским врховима. Све је тако

просто-искрено, волели смо се више него што смо мислили да је довољно. Чекали смо 

мраз да нашара шаре, а ми их топили својим дахом.

 

Киша на улици, немам више времена, затворићу свеску тамо где је остала пича да чека.

 

П.С.

Знаћеш како куца јесен у мојим грудима, баш као у твојим.

 

 

Па нека са летом прође

Ту си као сенка,

само благо скријеш поглед...

...лице јесени што зри..

у мом загрљају,

у мом срцу,

ту баш где си остала,

знаш ли то....

 

Па нека са летом прође

ово пролеће на уснама,

образима,

на кожи...

...ма ко ће га знати

где ће све ожиљци остати,

а нови цветови процветати...

 

Вруће,

да све зидове зноји,

а капи топле росе падају

низ меку кожу

длановима умивену...

ко још зна све оне тајне љубави...

 

И покрет

и пољубац

и поглед

све је у времену

у топлом ваздуху

у овом лету

у правом тренутку...

у трену,

обојеном у црвено...

 

Зашто си тако...

По ко зна који пут...

Другачија, а исто болиш,

зрела јагодо

са трагом шећера у праху...

 

Падам

близу

а далеко од тебе

ти то знаш

ћутиш

трудиш се да заборавиш

и ја сам научио тако

пробудиш се сутра

и јуче је већ далеко,

а личи само на песму,

свака реч

сваки тренутак

тако искрен

на један заборав,

на кору хлеба,

запечену..

па нека са летом прође. 

 

 

За Рођос

Претури ветар сећања

преврне посуде воде испод кровова

што пустају капи кише мимо олука.

Ја се сетим,

дође и прође

свака јесен

свако лето

пролеће

и нови људи

и нови пријатељи,

мимо облака

мимо звезда.

Нисам неко

ко у тренутку стане

испод једног дима цигарете

да ухвати нит

струну,

мисао о животу,

само сам срећан,

а ћутим,

а сви

око мене

разуму

то ћутање,

а кафа се хлади

и мирише

на песак на плажу...

Ето рођендан је пријатељу,

а он неће да батали цигаре.....

Две речи за љубав

Волим те...

рекох ти тихо

у загрљају 

да ветар понесе

сву топлину

да се сакрије Сунце

у крило месечине

да се утопи сутон

у звезде у мору

у мојим и твојим очима.

 

Волим те,

само две речи за љубав

и ја ћутим

мирујем

сањам

и грлим јаче,

само две речи за љубав,

а она заувек траје.

Испод маске

Јел познајеш свет тишине, свет људи што испод својих маски крију своје мисли,

крију своје душе, јел познајеш?

Не познајеш, не познајем ни ја.

Осећам, осећаш ли? Све се руши...

Дрхтиш, дрхтим...

Чекам те у сваком погледу, сваку твоју реч да чујем,

да не размислим да ти кажем,

да ми требаш,

да те тако волим, а да није случајно и изненада,

да ти исто тако имаш нешто да ми кажеш,

а опет и ти ћутиш,

Испод маски, испод погледа...

 

Куца време испред нас, 

испод наших цупкања,

погледа у страну у празно,

нико никоме не пружа руке,

ћутимо тишином гужве понети у стајању

док мисли бесно лутају слепим улицама...

 

Знам да знаш зашто ми је тешко

знам да си моја, да ме волиш,

знам, а ништа не знам,

на који то начин да потврдим

да ми не сломиш наде

са страхом једно у друго

опет гласно ћутимо,

а маске се смеју...

 

...Па како да те разумем,

зашто да верујем....

 

Понекад човек залута у нове ситуације, једноставно се у тренутку заборави, нађе се 

на супротној страни и шта онда?

Треба да сачека:

1) Семофор за зелено,

2) Возило да прође,

3) Да се врати назад,

4) Да зажмури и пожели,

5) Да устопира,

6) Да седне?

Нема тачног избора, сваки је део маске коју носимо.