Песма за њу
Тиха,
као лахор врти мирисе,
на страни њеног образа
траг мојих пољубаца,
ћути,
а погледом више говори,
кад спава,
буди се само да би ми пришла ближе.
кад ме воли,
све друго заборавља.
Зашто те волим,
твоје очи
твоје руке
твоју кожу
твоје срце што тихо куца
у мојим грудима...
Волим те зато што
поред тебе дишем,
у твојој тишини
у твојим мислима
у твом свету
у твојим сновима.
Волим те,
зато што сам сигуран
и несигуран,
али срећан и
насмејан.
Волим те,
без хиљаду оправданих и неоправданих разлога.
У те две речи многе друге неприменто стану.
У сваком загрљају,
у сваком надању,
у свакој срећи,
у љубави.
П.С.
За моју љубав....
Пре кише
Колико познајеш јесен, моју душу што вене као свака сенка светлости на твојим
образима?
Где си сада ти кад остајем да грлим мрак у свим бојама празнине док их ветар размазује
на небу туђих звезда?
........................................................................................................................
Толико простих питања у животу окренутих нама у душе, а ми још увек ширимо
дланове сами себи, а они бели па празни.
Нисам писао сузе што их некад видех у души, благом спонтаношћу још их носим у
очима и сећању. Све су се ствари вратиле мојим доласком, а твојим одласком, замениле
места, притиснуле исте пријатеље, исте људе својом тишином ћутке да шапућу о нама.
Ништа их није задржало тамо дубоко, да остану, да зарасту. Све је то некако испод ока,
испод свода топле ноћи, опорог вина у једном и другом гутљају, док пишем, размишљам
и гледам у твоје лице и лице оних који су остали. Ту поред овог кестена мешали су се
мириси пољске траве и црвених ружа из оближњих дворишта. Знали смо колико је
требало времена да израстемо, да се променимо, да одемо једно од другог.
Чекали смо да јесен сазри у нама, онако свесно од почетка не схватајући да....
Опет другачије размишљам, а увек исто мислим о теби, када се вратим на овој страни
света, урезаној у кори кестена.
Толико значења свих знакова поред пута и сјај у трави...
Да сам те с а м о.... али мање нисам умео..да сам остао, а нисам.
Прва измаглица на врховима прстију преко прозора у даљини, тако си говорила, а ја
држао својом руком твоје танке прстиће према планининским врховима. Све је тако
просто-искрено, волели смо се више него што смо мислили да је довољно. Чекали смо
мраз да нашара шаре, а ми их топили својим дахом.
Киша на улици, немам више времена, затворићу свеску тамо где је остала пича да чека.
П.С.
Знаћеш како куца јесен у мојим грудима, баш као у твојим.
