Испод маске

Јел познајеш свет тишине, свет људи што испод својих маски крију своје мисли,

крију своје душе, јел познајеш?

Не познајеш, не познајем ни ја.

Осећам, осећаш ли? Све се руши...

Дрхтиш, дрхтим...

Чекам те у сваком погледу, сваку твоју реч да чујем,

да не размислим да ти кажем,

да ми требаш,

да те тако волим, а да није случајно и изненада,

да ти исто тако имаш нешто да ми кажеш,

а опет и ти ћутиш,

Испод маски, испод погледа...

 

Куца време испред нас, 

испод наших цупкања,

погледа у страну у празно,

нико никоме не пружа руке,

ћутимо тишином гужве понети у стајању

док мисли бесно лутају слепим улицама...

 

Знам да знаш зашто ми је тешко

знам да си моја, да ме волиш,

знам, а ништа не знам,

на који то начин да потврдим

да ми не сломиш наде

са страхом једно у друго

опет гласно ћутимо,

а маске се смеју...

 

...Па како да те разумем,

зашто да верујем....

 

Понекад човек залута у нове ситуације, једноставно се у тренутку заборави, нађе се 

на супротној страни и шта онда?

Треба да сачека:

1) Семофор за зелено,

2) Возило да прође,

3) Да се врати назад,

4) Да зажмури и пожели,

5) Да устопира,

6) Да седне?

Нема тачног избора, сваки је део маске коју носимо.