Utorak, Avgust 31, 2010
Пре кише
Колико познајеш јесен, моју душу што вене као свака сенка светлости на твојим
образима?
Где си сада ти кад остајем да грлим мрак у свим бојама празнине док их ветар размазује
на небу туђих звезда?
........................................................................................................................
Толико простих питања у животу окренутих нама у душе, а ми још увек ширимо
дланове сами себи, а они бели па празни.
Нисам писао сузе што их некад видех у души, благом спонтаношћу још их носим у
очима и сећању. Све су се ствари вратиле мојим доласком, а твојим одласком, замениле
места, притиснуле исте пријатеље, исте људе својом тишином ћутке да шапућу о нама.
Ништа их није задржало тамо дубоко, да остану, да зарасту. Све је то некако испод ока,
испод свода топле ноћи, опорог вина у једном и другом гутљају, док пишем, размишљам
и гледам у твоје лице и лице оних који су остали. Ту поред овог кестена мешали су се
мириси пољске траве и црвених ружа из оближњих дворишта. Знали смо колико је
требало времена да израстемо, да се променимо, да одемо једно од другог.
Чекали смо да јесен сазри у нама, онако свесно од почетка не схватајући да....
Опет другачије размишљам, а увек исто мислим о теби, када се вратим на овој страни
света, урезаној у кори кестена.
Толико значења свих знакова поред пута и сјај у трави...
Да сам те с а м о.... али мање нисам умео..да сам остао, а нисам.
Прва измаглица на врховима прстију преко прозора у даљини, тако си говорила, а ја
држао својом руком твоје танке прстиће према планининским врховима. Све је тако
просто-искрено, волели смо се више него што смо мислили да је довољно. Чекали смо
мраз да нашара шаре, а ми их топили својим дахом.
Киша на улици, немам више времена, затворићу свеску тамо где је остала пича да чека.
П.С.
Знаћеш како куца јесен у мојим грудима, баш као у твојим.
Neka sećanja
na prejake ljubavi
ne daju nam mira
u letnjim danima...
Оловни облаци се надносе над наше градове. Некад смо лутали сунчаним улицама трчали непознатим улицама тражећи себе у очима пролазника
Лето нестаје. Са њим и наша надања. Осећам, лахор из парка, донеће прву ситну јесењу кишу. То нису сузе, ни моје ни твоје. То нису блиставе капљице једног лета које нестаје. можда су само сећања или туга на јесен која долази
Зашто постоји пролазност? зашто не задржавамо заувек жар лета? Да ли су плодови јесени, богатство боја природе, опојност новог вина, важнији од наше летње радости?
Знам, као и ти што знаш
Хтели или не
време неумитно пролази...
изгубљено се не може вратити...
Драги пријатељи
Сањарење
Некако све прејако стане у једну љубав, обједини човека, да сија изнутра, да бледи споља, да га време обликује, а сећање заувек прати....
Степски вуче
Доста се умотавало годинама светлости и грејало и раздирало, на крају везало, сазрело и откинуло...
Анам
Не пролази све тако лако,
не прича се увек исто,
не осећаш се
и не сећаш се,
а оно у теби сваком годином
светле нити твоје косе зри...
враћа се на твом лицу,
на твојим рукама
у твојим очима
Поздрав свима
Све пролази
све нестаје
осећања тупе,
сећања умиру
Моја коса од златног жита
потаће сребрна шума
пламен у очима
замениће искуства живота
али заувек
остаће
једно лето,
један град
и неко ко је показао
да лет птице,
мирис руже шум мора
није ништа
на спрам додира две руке...
Тешко мени...одох у песнике:)) и то у аугусту, нема ми помоћи:))
prekrasno...
osmijeh ti ostavljam :)
Vječno proljeće ne biva, al sve žari ljepotom sunca i tople boje jeseni.
pozdrav
Dojava je dobra stvar ...ali za kladionice :). Ne znam sta da kazem, ni sta da napisem...evo prvo ide duboki uzdah...uh...a onda i neki stihic, da se nadoveze, kao sto smo i navikli.
Ne moze se voleti manje,
srce, izdajica stara
uvek ukrade uzdah dva
uvek doda osmeh vise
iskru u suvu travu baci,
sa ocima se igra
i suze otima.
Ne moze se voleti manje,
jer ruke umeju da grle,
tela da se spoje,
Poljubac, poljupcem ugusi.
Ne moze se voleti manje,
jer ljubav je od Boga data.
Ponekad ne umemo da je prigrlimo
ali zato umemo ceo zivot da za njom zalimo.
