Subota, Januar 03, 2009

Писма која се не шаљу 3

...Није све исто од како је сјај изгубио топлину у нашим двориштима која смо напустили давно, а још касније вратили се њима у загрљај.

Није, а ето јесте.

Пламичак пуцкетаве ватре и капи кише што добоју старим олуцима испод стреје и оно дрхтаво кученце у кућици. Све наизглед исто, а изглед вара.

Ја сам се вратио... 

Шта се променило? 

Променило се моје лице, огледало не показаује младалачке немире, већ боре времена, 

надам се да их ти не познајеш. 

Моје руке су почеле грубе да буду, а бразде живота на длановима као сува корита реке. 

Очи су ми некако увукле сјај у зеницама, чувају га као

поклон пред одлазак. 

Једном ћемо сви отићи, знам, и ти то знаш. Само ме понекад стигне неостварена радост-и потера воља, жеђ и потреба да живим живот, за још један уздах љубави.

Променио сам се...

Смирен у спокоју, нахрањен погледом на мора, реке, језера, бескрајно плаветнило неба

и свих путујућих облака у жут сунчев круг. У планине, брда, пољане живота, у људе

и њихове потребе да живе и да воле, спокојан њиховом срећом и њиховом тугом

нашао сам свој дом...

Пут...

некако ми је он сада у очима, а тек што сам дошао и бацио воду на ватру, ал комад моје

жедне душе никад да се напије. Ветар по класју таласа немирна зрна пуна живота,

а цвеће краде учкуре лета и мирисима привлачи пчеле.

Пролеће у јесен, 

колико те познајем и осећам, опет тако далеко, а у твојој близини, срећан сам у својој

шкољци без бисера, чувам оно што немам... 

Нисам ти оставио поздрав у задњим редовима, пишем их као опроштај, а опроштаја као

што знаш нема. 

Негде ту између ових испресецаних редова постоји целине,надам се да ће је време у 

својој старости срести и склопити, а људи, људи се напросто мењају, познају и 

не познају... 

[Odgovori]

pročitah sva pisma redom. i učini mi se da mnogo tuge provejava kroz redove.
osmeh na lice krilati putniče, ooji srećom ove prve dane sveže i snežne godine!
Prijatno!

Comment by domacica (01/03/2009 14:20)

[Odgovori]

E,pa stvarno ti svaka cast...Odusevih se kao nikad...:**

Comment by tuzna (01/03/2009 14:26)

[Odgovori]

Cuvam ono sto nemam...
Ono sto nije moje,
a samo je moje i nicije vise.
Ono sto mi je daleko
a srcu najblize.
Ono sto luta nemirima duse svoje
izgubljeno u strahovima, zalutalo u greskama, pretrpano praznim nadama,
nahranjeno neverom,
napojeno mrznjom...
gluvo za pozive,
slepo za putokaze....
ranjeno,
bez pravog leka leceno,
nikad ne izleceno.
Skoljka zatvorena
u kojoj se biser gusi...
gubi sjaj
puca...
Skoljka ciju vrednost
ne vidi niko
Jer ne ume da je otvori...
Cuvam biser molitvama
jer drugacije ne mogu...
Molim se stalno
da ne prsne...
da stigne na vreme
da otvorim skoljku....

Comment by casper (01/03/2009 15:16)

[Odgovori]

Ponovo Casper i ti pišete pisma u 4 ruke, provejava duboka tuga, razočarenje, i zrelo prihvatanje. Bolje da ćutim...

Comment by sanjarenja56 (01/03/2009 15:33)

[Odgovori]

бразде живота на длановима као сува корита реке.

Partim već duže remena kako pišeš. Nadahnut, ispunjen, čuvar radosti, bilježnik lijepih trenutaka, misli. Energični optimista, sanjar koji se stidi emocije da pokaže.
Ovim pismom si prevazišao sebe.
Kako je u tvojoj duši, to znaš ti.
Kada sam pročitala, izgovorila sam naglas: ovo je sjajno.

Comment by donna (01/03/2009 16:36)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me