Subota, Januar 03, 2009
Писма која се не шаљу 4
...Ноћ се променила, шапутање зором нестало, светлост звезда само у очима оних који још пут до куће опијени траже. Познајеш веселе ноћи из града, по улицама просут смех и пољупци, колико је нас улица познавало, а ми ниједну адресу да запамтимо...
Данас сам ти по први пут пришао огради са намером да је поправим, а она онако
дрвенаста као да се смеје мојој намери.
Давно је она била поломљена и избледела од беле фарбе коју сећам се да је отац
правио, а ја просуо део.
Ма, све се са мером пали и све са мером гаси, рече давно филозоф, а ето видиш
ја решио да поправљам. Тако ти узмем даске, ексере, чекић, метар, тестеру и све што
треба и не треба, ал никако да приђем, а пришао сам.
Куцам померам и учвршћујем, тешко док се почне, а лако кад крене и све тако полако,
зној и смех и подне у мојим очима. На трему ја у столици, чаша вина, задовољни
гласови око мене и светлост бачена на ограду у својој белини у ноћи.
Како је лако све поправити, али то су само ствари, време не можеш вратити,
погледе задржати, топлину другог бића заувек сачувати, све то тражи слободу и љубав.
Она се мења баш као и сви ми, слобода за дечака није иста слободи човека,
љубав дечака није иста љубави човека.
Имам све, а нешто фали и живим са тим, научио сам тако мало јер не знам шта је пуно.
Искрено надам се сваком јутру које свиће у мојим очима и у очима оних које волим и
памтим. Можда сам поправио све у животу, саставио ред без реда, али нисам могао
да вратим латице цвету, да сакупим све маслачкове кишобране ни јесен да обојим
пролећем, али то је у мом и твом срцу заувек остало.
Тако је опоро ово вино да ми буди све оне пређене границе, меша се у крв, а грозница
скида несаницу са полица.
Неко ко не уме да плаче,
неко коме су крила одлетела, неко ко је небом заменио море, а светлост тамом
затворио у камен.
Боја вина и пресликана светлост у њему мутна као испрекидана
жеља и погледа који тражим да разумем, а разума нема.
То је љубав, само нам је она остала.
Лаку ноћ сада...
Laku noć...
Prelepa su ti i setna pisma, ovo naročito.
"али нисам могао да вратим латице цвету, да сакупим све маслачкове кишобране .."
Imam sve, a nemam nista.
Laku noc...
Ljubav, pa naravno ljubav. Zar ne bi bilo uzalud živjeti i patiti. Zar ne bi bilo uludo samovati i bogatstvo silno sakupljati. Čemu sve ako ljubav u srcu ne stanuje. pozdrav
Andjelko, ti si srecan covek, jer si u svemu losem naucio da zivis sa tim... da prihvatis ono sto ne mozes menjati. Da vidis lepotu u onome sto imas i da se radujes. Da pamtis ali i da ides dalje.
Naucio si da popravis srce, a to je mnogo teze od popravljanja bilo kakve ograde.
e, sad me načisto rasplaka. ne zbog "pokipelog mleka". već zbog istine koja mi srce probode poput stree. zbog sličnog pisma koje napisah. jer...
nema povratka...
korak u prazno boli još više.
Prijatno!
Pesma ti je kao i život...setna... nasmešena... ljuta i vesela... ljubav?
Šta je to?
