Subota, Januar 03, 2009

Писма која се не шаљу 4

...Ноћ се променила, шапутање зором нестало, светлост звезда само у очима оних који још пут до куће опијени траже. Познајеш веселе ноћи из града, по улицама просут смех и пољупци, колико је нас улица познавало, а ми ниједну адресу да запамтимо...

Данас сам ти по први пут пришао огради са намером да је поправим, а она онако 

дрвенаста као да се смеје мојој намери. 

Давно је она била поломљена и избледела од беле фарбе коју сећам се да је отац 

правио, а ја просуо део.

Ма, све се са мером пали и све са мером гаси, рече давно филозоф, а ето видиш 

ја решио да поправљам. Тако ти узмем даске, ексере, чекић, метар, тестеру и све што

треба и не треба, ал никако да приђем, а пришао сам.

Куцам померам и учвршћујем, тешко док се почне, а лако кад крене и све тако полако,

зној и смех и подне у мојим очима. На трему ја у столици, чаша вина, задовољни 

гласови око мене и светлост бачена на ограду у својој белини у ноћи.

Како је лако све поправити, али то су само ствари, време не можеш вратити,

погледе задржати, топлину другог бића заувек сачувати, све то тражи слободу и љубав.

Она се мења баш као и сви ми, слобода за дечака није иста слободи човека,

љубав дечака није иста љубави човека.

Имам све, а нешто фали и живим са тим, научио сам тако мало јер не знам шта је пуно.

Искрено надам се сваком јутру које свиће у мојим очима и у очима оних које волим и

памтим. Можда сам поправио све у животу, саставио ред без реда, али нисам могао

да вратим латице цвету, да сакупим све маслачкове кишобране ни јесен да обојим

пролећем, али то је у мом и твом срцу заувек остало.

Тако је опоро ово вино да ми буди све оне пређене границе, меша се у крв, а грозница

скида несаницу са полица. 

Неко ко не уме да плаче, 

неко коме су крила одлетела, неко ко је небом заменио море, а светлост тамом 

затворио у камен. 

Боја вина и пресликана светлост у њему мутна као испрекидана

жеља и погледа који тражим да разумем, а разума нема.

То је љубав, само нам је она остала. 

Лаку ноћ сада... 

 

[Odgovori]

Laku noć...
Prelepa su ti i setna pisma, ovo naročito.
"али нисам могао да вратим латице цвету, да сакупим све маслачкове кишобране .."

Comment by sanjarenja56 (01/03/2009 16:50)

[Odgovori]

Imam sve, a nemam nista.
Laku noc...

Comment by casper (01/03/2009 17:52)

[Odgovori]

Ljubav, pa naravno ljubav. Zar ne bi bilo uzalud živjeti i patiti. Zar ne bi bilo uludo samovati i bogatstvo silno sakupljati. Čemu sve ako ljubav u srcu ne stanuje. pozdrav

Comment by mandrak72 (01/03/2009 17:53)

[Odgovori]

Andjelko, ti si srecan covek, jer si u svemu losem naucio da zivis sa tim... da prihvatis ono sto ne mozes menjati. Da vidis lepotu u onome sto imas i da se radujes. Da pamtis ali i da ides dalje.
Naucio si da popravis srce, a to je mnogo teze od popravljanja bilo kakve ograde.

Comment by casper (01/03/2009 17:56)

[Odgovori]

e, sad me načisto rasplaka. ne zbog "pokipelog mleka". već zbog istine koja mi srce probode poput stree. zbog sličnog pisma koje napisah. jer...
nema povratka...
korak u prazno boli još više.
Prijatno!

Comment by domacica (01/03/2009 17:57)

[Odgovori]

Pesma ti je kao i život...setna... nasmešena... ljuta i vesela... ljubav?
Šta je to?

Comment by anam (01/03/2009 22:29)

[Odgovori]

Laku noc...Lepo cu spavati,zahvaljujuci tebi :)

Comment by tuzna (01/04/2009 01:09)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me