Коцка Леда

Ја,

Ја немам штит ни плашт

да се одбраним

да се сакријем

да останем ту

да преживим

за само откуцај

једне капи 

на стакло

без боје

провидно 

као моја душа,

после тебе.

 

Пролази ветар

кроз моје мисли

хвата у вихор

уснуле лептире

све оне што 

су без снаге

остали у мени,

диже их високо

па баца ниско,

неће никад стићи

да рашире своја крила

нит Сунцу

да покажу шаренило душе своје.

 

Коцка леда низ тело

раздваја капи док се топи

тако дубоко у мени,

не знам

шта мислиш

где спаваш

и у ком правцу сањаш.