Nedelja, Oktobar 05, 2008
КОРАЦИ У ЈЕСЕН - наставак
У погледу незрелог дечака
Презреног игром лептира
Држао сам лопту
Испод липе пуне мириса.
Грлио ме онај страх
Првог незаборављеног пољупца
Игра ветра, мириса, лептира.
Очима памтио праг тог мермерног камена
Оштре ивице на Сунцу
Исцепане странице мојих песама
Данас пуне туге, а јутром само немира.
И све те звезде свезналице
И ти умеш да одеш
И да се вратиш
Да зажмуриш и да кажеш
Нисмо сви ми тако вешти
Својом вештином.
Снагу лоши људи мере љубављу других
А ја, ја сам те волео, а волим те и сада
Много више него пре.
У њој си остала и оживела
Као нада, као сјај моје душе
И сада те незаборављам
И сада те осећам:
Мирисом јасмина
Слободом лета
Кишом јесени
И прагом зиме.
Била си сва своја и остала
После толико година
На истој граници
На тој станици
Карта без повратка
Детињство у више наврата
Неко је хтео
Неко је смео
Неко је мислио
Да може
Да украде
Тренутак љубави без туге
Да буде богат туђим
Да буде исправан, а грешан
Да подели срце
Да ратом однесе време
Да време унесе заборав
Да заборав испусти лопту
Да се мирис липе изгуби
Да праг изгори
А камен белог мермера поцрни.
Неко је хтео
Неко је смео
Тај неко није успео.
Човек је стасао
Дечак се само изгубио
Причу је неко други испричао
Написао слично туђим
Препознао друге
Препознао себе
Отишао даље
А стигао ближе
Као да се није померао
Руком испод липе
Праг белог мермера додиривао
Мирис липе се ширио
И он је разумео
Очима дечака
Са истог места
У годинама наде
Пар округлих кестена
Две немирне чигре
Лаких корака
Очима дечака
Игру сенке и лептира.
Uh... prelepo... inspirativno...
"Toliko si srasla uz mene
da ne umem da te se secam.
Jednostavno je zapisati gradove
u kojima smo voleli,
kisu,snce,snegove,
vazduh udisan krisom,
veciti glad prstiju.
Ali je sve to nedovoljno
za crtez recima,
za portret tvoje dobrote,
za sutnje tvoje neporedive
koje me darivaju recima,
ispunjenim smislom.
Uzaludna je pesma,
jer
ne moze da te odmeni."
i moram jos jednu-oprosti
"jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao"
bas me nekako asociraju na tebe :)
s tim sto je ti imas i dalje:)
prelepo, predivno!
kamenčić jedan lavnu sjećanja pokrenuti može.
Da l' plavi kamen ili bijeli mermer, stari dud ili lipa, oči su iste, dječije. A osjećanjačista.
Hvala ti za ove riječi u rime pretočene.
Ко што ме сломи суза и шапат далеких мора у рукама посутим сунчевог злата ја мислим на све вас и чувам оно меко и оно тврдо на шта ћу мислити и снити.
