Ponedeljak, Oktobar 20, 2008
Она је цвет
Држите сјај мојих речи,
Моја ноћ у топлим рукама
Срце у свакој секунди нашег додира
Покриваш се плаштом тајни,
А тајна си неоткривена.
Гледам те док се смејеш
Цветом своје младости
Сјајем ока боје кестена
И уснама врелих пољубаца.
Колико си само нежна
Ни свила на сваком јастуку твоје душе
Не може бити мекша кроз вечност у којој живиш.
Све је лако твојим корацима постићи
Ходаш дубоко у моју душу,
Познајеш ме боље од себе
Лакши сам од свког паперјастог сна на овој јави.
Како си ме нашла у безброј душа изгубљених
У вртлогу наших немира и жеља,
А жеље си вредна и сваке сузе и сваког бола туге ако те изгубим,
А нећу никада, латице мога цвета, ружо мојих ветрова.
A zelje si vredna i svake suze i svakog bola tuge ako te izgubim...
Odcutacu ovaj deo...sa suzama u ocima....
"Како си ме нашла у безброј душа изгубљених "..
Prelepo. Svaka ti pesma preti da bude lepša od prethodne, a ova mi je jedna od tvojih najjačih. Valjda zato što voliš više!
Prelepa, ponovo! Svaka pesma ti je na svoj nacin jaka i lepa!
"Ни свила на сваком јастуку твоје душе
Не може бити мекша кроз вечност у којој живиш."
@Andjelko, mene ovo rastuzi, hocu reci da sam zapravo srecna zbog tebe i lepo mi je kada znam da postoji ta prava ljubav i dajes mi nadu da verujem opet u nju, pa sam se zato malo rastuzila jer sam bila prestala da verujem u pravu ljubav, ali ti si mi vratio veru, ti recima oslikavas zivot,pa zato mozda i osecam tvoje pesme, ne znam, pesma ti je inace prelepa kao i uvek...
I da, zaboravih da kazem, ona jeste cvet koji ce zauvek cvetati u tvojoj basti ljubavi, a ti ces biti povetarac koji ce joj milovati nezno latice, i stititi je od oluja...
Хвала свим латицама овога блога на поветарцу који ме носи
