Колико корака

Колико корака до...

..твоје душе,

а ја жмурим у мраку,

сету не осећам.

 

У пуној соби твојих мириса

испуњен светлошћу

горим,

сагоревам полако.

 

Знаш како ми се руке мотају око твог тела,

знаш да смејем се кад ћутим у нашем мраку,

знаш да је појам времена сасвим небитна ствар коју други мере,

знаш колико си јака кад ме погледаш у очи.

 

Колико корака до...

..твоје душе,

а ја жмурим у мраку,

сету не осећам.

 

Моје срце и мој мозак

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4 Куцам

као што живим

сваку слику твог ока

сваки удисај ветра

и издисај ватре,

а ватре горе

и ветар их носи.

 

Мислим

као да знам

све о теби

о твојим жељама

као да сам те одувек познавао

и волео.

 

Куцам у њеним рукама

и она у мојим пољупцима оживи,

процвета

као пурпурна ружа

моје Срце испод Сунца,

бистра река препуна пољубаца.

 

Поново мислим,

а срце не стоји по страни

утиче на сваки поглед ока мог,

прати покрет тела,

осећа додир њених прстију,

на образима-по кожи свилу ветрова.

 

Мислим у сваком откуцају душе

да додирнем нити,

танке струне нежности

да осетим радост живота,

да упознам вечност,

да заборав остане празан,

да волим бесконачно твоје биће,

љубави моја.

 

Моје срце и мој мозак

ти си једина веза између њих

тако заједно живе,

тако се смеју и тако плачу,

тако су јаки и исто тако слаби,

а тако спојени чврсто.

 

Нисам ја неко ко уме само да воли,

да побеђује и да гута поразе,

ја сам исто тако неко 

који се плаши и који греши,

који разочара 

и који се кад кад глупаво смеши,

који пусти сузу у мраку

од страха да ће те изгубити ако покаже то,

и ако задрхти.

 

Чувај ме са свим манама и грешкама

јер ћу их временом изгубити и исправити,

јер ћу те и сузом својом кад кад насмејати,

топлином своје нежности загрејати,

а ако икад бол и туга закораче у наш дом

понећу их са собом у мрак,

да тамо остану заувек.

ПОКЛОН

Данас сам прочитао коментар на мој пост:"Препознајете ли нас", од Махамаје иде овако

pitanje [Odgovori]

krilaandjela, da li bi dozvolio
da "oslikam"
tvoju poeziju ?

Comment by mahamaja (10/11/2008 09:39)
 
, а онда одговорио
 
ОДГОВОР [Odgovori]

МАХАМАЈА

Што да не, то не требаш ни да питаш, некад кад будем ово преточио можда у књигу биће и твоје сличице.

Comment by krilaandjela (10/11/2008 12:01).
 
Да неби више било забуне и размишљања око мојих песама и осталих текстова,
ПОКЛАЊАМ СВИМА ВАМА СВОЈА АУТОРСКА ПРАВА НА СВКУ МОЈУ ПИСАНУ РЕЧ ОВДЕ.
 
ОНА ЈЕ ПОКЛОН И ОНА СЕ МОРА ПОКЛАЊАТИ НАМА ДРАГИМ ЉУДИМА, СВИМА КОЈИ ИМАЈУ СРЦЕ И КОЈИ ГА ПОКЛАЊАЈУ. ОВО НЕКА БУДЕ ЈЕДАН ЈЕДИНИ УСЛОВ.
 
ОСИМ ТОГА ШТО ЖЕЛИМ СВЕТ И ЉУДЕ ДА УЧИНИМ СРЕЋНИМ И ЗАДОВОЉНИМ, БАР ОНЕ КОЈЕ ПОЗНАЈЕМ И УПОЗНАЈЕМ ИСТО ТАКО ЖЕЛИМ ДА ИНСПИРИШЕМ.
 
МАХАМАЈА МЕ ЕТО ПОДСЕТИЛА ДА И ЈА ЈОШ НЕШТО МОГУ ДА ДАМ И ДА ИНСПИРИШЕМ НЕКОГ.
 
БУДИТЕ БОГАТИ ДАВАЊЕМ!!!!!!!!!!!!!!
 
 
Колико је свет мали и срамежљив
 
Јао како да те питам
ти се тако лепо смејеш
препознајеш мој образ,
а ја сам тако слаба
да те срамежљивим очима погледам,
поново, па и први пут,
учинио си све друго и све остало,
знам да превише ћутим
моје срце не зна другачије
и кад је срећно ја ћутим
можда не показујем,
али ти видиш,
ти све видиш
ти знаш,
али како
како.
 
Одговараш само једно
"ВЕРУЈЕМ ти",
а ја у себи мислим
моје очи
мој глас
моји образи,
твоји додири
твоји загрљаји
твоје очи.
 
Гледаш у мене и кажеш
ти си мој свет,
шта је ту срамежљиво ушло у мене
опет се враћам на своје образе
на своје очи
на дрхтави глас
погнуте главе
загрлим те јаче и кажем
ВОЛИМ ТЕ.
 
Ти све знаш,
а ја сам твој
срамежљиви свет. 

КОЦКАЛОНЕ КУТИЈИЋ за промену

Увек те проклете кутије, склапам их стално сваки сат минута, а минут мог времена, шта је ту тако богато и паметно неко смислио па мени платио године немаштовитости и празнине простора од не знам колико квадрата да постанем махер у томе, и још кад ти неко каже свака част урадио си и више од норме, пих прах и пепео.

Архивирам опет све те папире у свим тим кутијама минут сата мог времена, шта је то у пожутелим хартијама, штампаним мастилом неко нешто тражио, наређивао и објашњавао, пих прах и пепео, пуно тога.

Погледам себе, седим на кутији, читам, ух, прах и пепео, шта је овај написао, које ово урадио, где је сад, не знам.

Ало бре човече ко те терао да размишљаш о глупостима, што би се ја сад шминкао да то могу да решим, није моје, нек се бакће онај који је то радио.

Сви се сад сакупили, растурили и ђене ђене, ајд Јанко и Бранко нек почну овај део, а други онај, а ја ћу оно што је најмање и најбоље.

Јес шио ми га Ђура, ја да грцам, а ти да певаш.

Их бре сви сте наивни нек сви помало, па ће буде много и брзо.

О па ми имамо филозофа хуманисту

Где је, где је,...............здрав разум.......човече

још да чучим ко мали патуљак а да ви идаље лупате глупости пих, нећу, одох

Коцкалоне кутијић, спакуј се и бежи, састанак је завршен, за десет минута сви у џубају.

......И тако ја гулим кромпир, а ови слажи папире у кутије.............

Наравоученије:

Поента је да у животу радиш ситне и мале ствари, да оне имају смисла за тебе, да за друге имају вредност, а да остављају велико духовно задовољство и релативно довољно материјалног богатства.

Исто тако поента приче Коцкалоне кутијић је проток времена у хумору.

 

Препознајете ли нас????...

Како да не,

ух, ма није ми ништа

што би се окренуо?

Не желим то да урадим.

Их, опет исто,

увек си био тврдоглав

знам да знаш

у себи га кријеш

није то лик кога треба сакрити,

покажи га 

то јеси ти

онај прави

што се смеје срцем

што уме да подели срећу и радост

за тугу не желим да кажем

ма, ма не желим да знаш уопште,

не волим те у њој, никада,

ни тада, а ни пре,

рећи ћу једноставно

разумеш је и превише добро,

повредила те је,

закачила и ушла дубоко,

нашла своје уточиште,

прихваташ је од било кога

без обзира ко је и шта је,

препознајете се.

 

Волим те....,

а то ме боли више.

УХ, МРЗИМ СВОЈУ НЕМОЋ У ТВОЈОЈ ЉУБАВИ.

.........................................................

Шапутао си ми оне снове на јастуку

увек си знао како да приђеш,

да осетиш моје срце,

Зашто је то сада тако далеко?

Зашто је другачије?

Да ли је то старост

спустила гране и украла пупољке?

Да ли је светлост потрошена тугом

коју си увлачио у себе од свих других?

.......................................................

Ти као да си волела сенку у мени,

обрисано огледало,

полуголу истину,

свој други образ,

несебично грлећи љубав 

коју ти пружам.

Као да ниси видела све искре 

које бојом ноћи постају звезде

под твојим пољупцима.

Опет си ту поред мене

загрљена бићем,

дечаком,

који је од тебе научио да хода.

Ни ти ни ја нисмо довољно јаки сами,

Колико сам пута осетио празнину без тебе?

Колико сам себи пута признао....

Ми мушкарци који волимо

смо велике кукавице

без вас,

то је гола истина.

Не бих знао ништа

ако би ти нестала.

Знам да је туга део мене,

знам добро колико 

тебе и колико мене прожима,

знам да је она превише између нас,

знам да си покушала,

знам безброј пута,

ниси ти погрешила,

ја сам,

дозволио сам да остане заувек моја

нисам јој никад дао да пређе на тебе,

прешла је сама

мојом сенком 

спуштеним гранама

без пупољака.

Ево ходамо

ти ћутиш,

Ти као да си волела сенку у мени,

обрисано огледало,

полуголу истину,

свој други образ,

несебично грлећи љубав 

коју ти пружам.

Ма, није тако

дај, дођи 

па загрли ме јаче!!!

И ја плачем,

и смејем се сузама,

смејем се нама,

МИ СЕ БРЕ БАШ БЕЗ ВЕЗЕ ВОЛИМО ЈАКО!!!!

Ух, ево је и киша, ај да бежимо љубави......

КОРАЦИ У ЈЕСЕН - наставак

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

У погледу незрелог дечака

Презреног игром лептира

Држао сам лопту

Испод липе пуне мириса.

Грлио ме онај страх

Првог незаборављеног пољупца

Игра ветра, мириса, лептира.

Очима памтио праг тог мермерног камена

Оштре ивице на Сунцу

Исцепане странице мојих песама

Данас пуне туге, а јутром само немира.

И све те звезде свезналице

И ти умеш да одеш

И да се вратиш

Да зажмуриш и да кажеш

Нисмо сви ми тако вешти

Својом вештином.

Снагу лоши људи мере љубављу других

А ја, ја сам те волео, а волим те и сада

Много више него пре.

У њој си остала и оживела

Као нада, као сјај моје душе

И сада те незаборављам

И сада те осећам:

Мирисом јасмина

Слободом лета

Кишом јесени

И прагом зиме.

Била си сва своја и остала

После толико година

На истој граници

На тој станици

Карта без повратка

Детињство у више наврата

Неко је хтео

Неко је смео

Неко је мислио

Да може

Да украде

Тренутак љубави без туге

Да буде богат туђим

Да буде исправан, а грешан

Да подели срце

Да ратом однесе време

Да време унесе заборав

Да заборав испусти лопту

Да се мирис липе изгуби

Да праг изгори

А камен белог мермера поцрни.

Неко је хтео

Неко је смео

Тај неко није успео.

Човек је стасао

Дечак се само изгубио

Причу је неко други испричао

Написао слично туђим

Препознао друге

Препознао себе

Отишао даље

А стигао ближе

Као да се није померао

Руком испод липе

Праг белог мермера додиривао

Мирис липе се ширио

И он је разумео

Очима дечака

Са истог места

У годинама наде

Пар округлих кестена

Две немирне чигре

Лаких корака

Очима дечака

Игру сенке и лептира.

KORACI U JESEN

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Ходам границама пролећа

Слободом лета

Кишом јесени

И прагом зиме.

Празним перонима путујем далеко

Даље од тебе, а ближе теби,

Ослушкујем како дишеш

Како те речи тихе држе за руку

За кап среће-љубави срца које умире у овом свету

Свету без циља у туђим очима

Роб роба давно што би,

Сунце испод облака

И кише кад олуја прође.

Ја сам ти остао једини

Пун празног и целог

Део сваког зрна песка

Песка времена

Посутог по твојој кожи

Испод твојих прстију

Танка свила

Опет кап сузе на рубу твојих усана.

Загасито црвенa, тамна, ружа

Бол оног јецаја у ноћи лудила

Искра жеље мрачних демона

Под плаштом украдених пољубаца

Испод твог и мог загрљаја

Остао да живим и лутам

Сам са тобом у грудима

Да куцаш дуго, дубоко

И у свакој сузи

Што падне на твој извор живота

И смрти

Мог сувог корита.

Престао сам да дишем

Широм отворених очију

Сенком твога додира

Заљубљен погледом твога ока

Поново се окренуо срцем

Топлом руком твога образа

Пољубцем.

Телефон звони у три

Ово није песма него неко тумарање у себи, без неког посебног циљ, сем да ето испричам оно што осећам данас, да утопим своја осећања и неке ситне немоћи да променим свет и учиним га лепшим у свим очима људи које познајем.

Као што рекох да све то утопим у топлоти овог дана који је прошао са Сунцем у њеним очима јер то увек запамтим на крају сваког дана, то је оно за чим тежим и чему се надам.

Људе је најлакше језиком и њиховим страховима, слутњама и лажима победити, чак то и сами себи ураде, несвесно и хистерично. Понекад се питам могу ли им помоћи у њиховом лудилу, а да останем нормалан.

Страх је ових дана постао јак јер ће поједини људи изгубити посао, јер ће им се понудити избор који реално не може бити добар, али тешко је разумети све то, а егзистенција и сналажење у овом времену и та отпремнина није довољна да ти релативно млади људи крену даље.

Навике су чудне ствари, али су навике, то није нешто што учиш и радиш то је бре навика која се стиче, али она мора да се мења и да се измишља нова. Сви се ми мењамо и непостајемо робови старих навика,време нас крцка ако останемо тамо где смо већ били.

Слушам све њих, видим им у очима, осећам кад прођу поред мене, не желе да разуму, хоће да се врати старо, јес да није било добро скроз, ал бар док година прође док се још нешто деси, али шта да се деси?

Побеђени и предати без борбе, таман данас успем још једном лицу да улијем наду и помислим петак је прошао, три сата откуцао сат и телефон зазвони и глас познат, забрињавајући каже....Риле јбг. ови горе зезнули и нису предвидели она места за твоје људе,........ајд видећу, али обави разговор са њима и понуди им Београд, ако прихвате шаљи ми што пре, чекај, дај ми време, дај ми датуме, до кад још могу да јурим, тражим, има ли начина до 13. децембра да их задржим и пробам да решим......хммм...Шта очекујеш да ти кажем, кад и сам знаш, предлоге шаљем у Понедељак, чекај које предлоге, шта је прошло?....Риле журим, сам сам, мене су ухватили ово да радим, чујемо се у понедељак.

И ето распад система таман сам био сигуран да ће остати само пар људи нерешених....

И опет мислим имао сам предосећај још од јутрос, покушао од других током целог дана да сазнам, звао у Београд све и сви су ћутали и нису знали, слушао гласине око мене и сви су имали праве информације и искрено нервирали ме и убеђивали у глупости.

Ја сам побегао у папире и урадио доста тога, али нисам избацио из главе осећај који се нажалост потврдио на крају дана.

Мислим да ће се ипак све решити, наћи право решење, људи су раније знали шта може да их сачека на крају, а о крају се причало увелико целе године. Проћи ће и овај тренутак, идемо даље.

«Prethodni   1 2