Subota, Jul 26, 2008
Између њих
И оно мало глади што остане између нас...
Кад нам се леђа окрену
и кораци нас одвоје...
И оно мало што постане велико
осећајем даљине без топлине
уједа јаче...
Јер кад суза у тишини остане
на длану,
живот ми делује краће...
Не могу да ти објасним,
пред собом стојим,
у огледалу
тражим ожиљке,
а ране велике се не виде.
Све је то лето-пролеће донело,
а сада ће јесен да однесе у зиму,
а ја ћу увек стајати
на тој раскрсници.
У ружи ветрова,
на ивици латице,
твога имена.
Tužno, ali lepo, bolno ali toplinom duše napisano...
,,И оно мало што постане велико
осећајем даљине без топлине
уједа јаче...", uvek je tako!
Ponekad dugo, duboko u nama tinja i boli ono sto se ne moze videti ili ne damo da drugi vide...
Nadam se da je to samo trenutno :)
"У ружи ветрова,
на ивици латице,
твога имена. "
Zanese me...
na krilima tvojih pesama, uvek daleko odletim... hvala
Vrucim i neznim recima iskazano...
Budi pozdravljen**
postavljam putokaz na tvoju raskrsnicu-ljubav pravo-do jeseni ces je preci:)))))samo prati svoje srce
Свима
Кад ветар у коси однесе сво лишће на тој улици,
кад сутон вечери обавије обале града на мору,
кад морнар уморан крене из луке,
кад се врате ласте,
и кад човек загреје тело вином,
можда остане нешто између нас,
а да нас не уједе већ веже.
