Оно што остаје од човека у нама
Зар да ветар остави хладноћу да стрепи у мени
из страха да очи сузе пусте,
да опет прошетам долином туге,
у тишини видех вео живота
како трепери,
пустих га
да ме прође.....(за Мому Капора)
Опет тако мала у мени
на трен из срца
јави се,
љубав,
мисао,
топлина,
да прелије
и порасте.
Да тако једноставно крене
као и сваки наш корак,
да стрепи март у мени
пролеће што чекам
пупољком у роси
без мраза и зиме.
Ја већ путујем ка њему
оставих своје песме и приче
видех дугу са истока и југа
заборавих слова у стиховима
спаковах осмех у прилозима
и пођох пријатељима.
Ти си пријатељу пошао
први у овој години
али дужим путем,
а ниједна друга неће
иста бити без тебе
сада...(за Мому Капора).
И обрни-окрени
запамтио сам те у мислима
као део сваког сећања
из дана у дан
и ти и ја
прелазићемо границе,
ја овоземаљске,
а ти временске.
Испада смешно,
али живот поред тебе
за мене је сад пун
јасних путоказа,
светла у мраку.
Некако не знам
ал има то име,
а ми га губимо и налазимо
поново,
све ми се чини да си ми сада
ближи разумевањем живота
виђеним Београдом и његовим
малим варкама и истинама,
са Калемегдана
испод куле
поред парка и трамваја,
на реци
и сплавовима.
Пуно је неизвађених корена
тврдих стабла
згрчених грана
исеченх Платана,
да...
сада још увек нема лишћа,
а превише је лишаја,
шта би ти на то рекао?
а да,
ти би то можда прећутао
и можда увек кад твоје очи наду виде
испричао неком променом времена
поплочаном калдрмом низ Скадарлију,
штета што не пописмо неку причу
у Три шешира,
ипак вечност је пред свима нама
биће времена.
