Једно подне

...Весела, стани, па нећу те стићи тако луду, Боже ко би ми поверовао да сам са њом

сада....Дајеш ми пољубац право у срце, у те дивне образе остављам отисак, како

ћу сам без тих меких руку-правих латица на мојим раменима у тренуцима који се 

памте...Одлазе ласте, смењују се јесен и зима, видео сам роду како дограђује гнездо,

испрекидани снови на јави у мојим и твојим очима држе нас тог поподнева заједно.

Не знам све како почиње, не знам како се завршава, али једно ћу одувек знати...

волети тебе било је лако....

 

Ма ко ме пита за тебе

залуд је мисао бацио

нико нас више не зна

нестали без трага у бескрају

по путевима песак

у срцу празнина вуче

мој добри стари друже

пусти ме да заспим 

да останем код куће.

 

Лутали смо светом

без граница

чекали ветар на станицама,

можда ни море

није таласом поклопило обалу

од белог песка,

парче месечеве сенке

што нас је свило саме

поред пуцкетаве ватре,

загрљени само лепотом

цвета љубави,

ко би га знао

када се деси

и остане да живи у нама

и после свих олуја

млад још увек поред тебе стојим,

да те заувек волим.