Sreda, Mart 31, 2010
Једно подне
...Весела, стани, па нећу те стићи тако луду, Боже ко би ми поверовао да сам са њом
сада....Дајеш ми пољубац право у срце, у те дивне образе остављам отисак, како
ћу сам без тих меких руку-правих латица на мојим раменима у тренуцима који се
памте...Одлазе ласте, смењују се јесен и зима, видео сам роду како дограђује гнездо,
испрекидани снови на јави у мојим и твојим очима држе нас тог поподнева заједно.
Не знам све како почиње, не знам како се завршава, али једно ћу одувек знати...
волети тебе било је лако....
Ма ко ме пита за тебе
залуд је мисао бацио
нико нас више не зна
нестали без трага у бескрају
по путевима песак
у срцу празнина вуче
мој добри стари друже
пусти ме да заспим
да останем код куће.
Лутали смо светом
без граница
чекали ветар на станицама,
можда ни море
није таласом поклопило обалу
од белог песка,
парче месечеве сенке
што нас је свило саме
поред пуцкетаве ватре,
загрљени само лепотом
цвета љубави,
ко би га знао
када се деси
и остане да живи у нама
и после свих олуја
млад још увек поред тебе стојим,
да те заувек волим.
:)
волети тебе било је лако....
a još lakše ovakve stihove smestiti u srce
Prijatno!
Uh, Krila...mnogo si osećajan i prelepo pišeš :)
Nemam reči. Mislila sam da su takvi ljudi davno prestali da postoje. Drago mi je što sam se prevarila :)
Samo ću da se nasmiješim. Nemam ništa smisleno napisati nakon svega što je ovdje napisano. Lijepo.
pozdrav
Лепо је волети живот и живети га овако са вама свима:
Сањарење, Домаћице, Унаједина, Месечина, Мандрак, Несаница, Шуки, Анам, Хепи, Весела, Причалица, Биливер, Степски, Цици, Илуѕија, Пинокио, Настасја, Биља и још сви остали
Поздрав велики
Ma ko me za tebe pita,
kao da ranu zivu otvara,
kao da ruku u oganj stavlja
u dubine moga nemira.
I ko ti ime slucajno spomene,
sa usana mi osmeh skida,
suzu iz oka pokrece,
srce na dvoje kida.
"Ma kog me Boga za tebe pitaju..."
:) pozdrav, Andjelko !
prelepo ...
