Četvrtak, Mart 04, 2010
За њега
Нисам схватао како то можеш да читаш тишину са немих усана,
да пратиш мимику покрета,
поглед у очима,
да ћутиш у мојим мислима,
али био си писац Месеца и део светлости овог Сунца.
Читао сам те тихо у својим мислима,
гутао речи
и поново ослушкивао
премеравао их
па кад кад додиривао.
Некако су те исте речи
дисале пером твоје руке
покретом из кратких линија
из трзаја тела,
уздаха и издаха.
Увек једна за другом
нова слика
одвојена од прозора
испред кога су
и облаци бежали.
Па нисам остао сам без тебе
и други су те примили
у своје схватање овог света
баш као и ти његове стубове
да држе спратове човечанства.
И прагови остају иза тебе
као шине
испуцале травом између колосека.
Некако у другима
и док си био ту са
нама,
видело се,
знало се,
да пролази светлост
у твојој призми
на другога.
Ко би ти отворио врата
исписао прве странице
и срећом и тугом,
па опет све то замотао животом
у једну велику породицу.
Не знам,
не осврћем се често
лутајући са тобом,
а већ смо отишли предалеко.
Ето баш ова тишина
како је сада нарасла,
претворила се у росу,
а ти још једном причом
пишеш своју судбину
у нама.
Bez tebe
ovaj svet ne bi bio lepo mesto.
Bez tebe
ovaj dan ne bi imao čari.
Sa tobom
sve lepo postoji,
sve lepo živi,
i cveta!
ДА ово је песма посвећена делу Моме Капора
