Рано се вратих теби слободо да пишем без срама

Рано се вратих теби слободо

из једног ропства у друго,

законом очуване хладне лукове

господарства и презира.

 

Не знаш моје име,

а њиме ми кидаш кожу са леђа

знаш да боли, да не пролази,

сама си себи света

у сваком походу срама.

 

Рано се вратих теби слободо

непрозирна од ових црних дана,

светом је овим корачао ђаво,

посуо коров и зло у нама.

 

Откад ме знаш у риту самоће

вечери гладне без јаука,

ја своју слободу писањем браним

мислима својим док живе у мени.

 

Рано се вратих теби слободо

у белој кошуљи без рукава

од њих истих

браћом што зову

ја и љубав забораву посла.

 

Рано се вратих теби слободо

тишином у кутку душе што мре.

 

Рано се вратих теби слободо,

прође ми време

дођоше снови

и чудни ожиљци заборава.

 

Сад је у мени пролеће рано

мирис пољских цветова.

 

Рано се вратих теби слободо

да поново нађем љубави гнездо.

 

Увек је било искушења

страхова разних и срама,

ал именом твојим

и нада почиње да се јавља.

 

Рано се вратих теби слободо

да моје нејако јача

да глас свој из грла пустим

да своју драгу загрлим и љубим.

 

Рано се вратих теби слободо

да истину кажем у лице.