Рано се вратих теби слободо да пишем без срама
Рано се вратих теби слободо
из једног ропства у друго,
законом очуване хладне лукове
господарства и презира.
Не знаш моје име,
а њиме ми кидаш кожу са леђа
знаш да боли, да не пролази,
сама си себи света
у сваком походу срама.
Рано се вратих теби слободо
непрозирна од ових црних дана,
светом је овим корачао ђаво,
посуо коров и зло у нама.
Откад ме знаш у риту самоће
вечери гладне без јаука,
ја своју слободу писањем браним
мислима својим док живе у мени.
Рано се вратих теби слободо
у белој кошуљи без рукава
од њих истих
браћом што зову
ја и љубав забораву посла.
Рано се вратих теби слободо
тишином у кутку душе што мре.
Рано се вратих теби слободо,
прође ми време
дођоше снови
и чудни ожиљци заборава.
Сад је у мени пролеће рано
мирис пољских цветова.
Рано се вратих теби слободо
да поново нађем љубави гнездо.
Увек је било искушења
страхова разних и срама,
ал именом твојим
и нада почиње да се јавља.
Рано се вратих теби слободо
да моје нејако јача
да глас свој из грла пустим
да своју драгу загрлим и љубим.
Рано се вратих теби слободо
да истину кажем у лице.
