Залог времена

Колико је само људи сломило своје оловке живота на парчету беле хартије?

Нико се питао, да питати није питан, а ко ће га знати и знање је знањем наслеђена појава-ствар, ко ће га знати,кад које какви злобници вештином речи душе нам воде.

Шта би ти пријатељу хтио рећи, а да већ знаш-не знаш, препознаш и заборавиш. Колико је већ истина-неистине изречено, схваћено несхваћено, немуштим језиком потштапано с`колена на коленце, степеницама преко камена кроз живот мој и твој склупчан у сенци великих и гласних. 

Шта би ти ја хтио рећи, а да ти већ одвећ знаш-не знаш. Мукле су све наше наде и схватања новог и савременог, а душа се оплеменит хтела водом са нових извора, неко је скренуо и изровао корита, а руке бразде дубоке, знојем наших чела склапају мудрост тишине и јецаја у тами туђих сенки.

Али брига, бригу дозива, пусте су улице заборава, а срећа хода између стрњишта и багрема цветног с`пролећа и лета, ко ће га знати сем веровања и предања да ће нешто проћи и доћи. Дан заборава и Сунце јесени по ноћи поворка беседника.

Верујем можда и превише људској души да прашта, да уме трн из ока извадити без бола, верујем да мисао једног човека може вечно да спаја, верујем твојим речима и уздасима.

Да трајати мора, а мора, нек се љубављу зна да име твоје и моје остане вечна поезија.