Између је време

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Осећам како се прикрадаш док жмурим у мраку,

Осећам да ћутањем освајаш сваки делић моје коже,

Осећам да постајеш јака, као свака сенка иза свог господара.

Нисам себи увек умео да објасним све страхове, све своје збуњене погледе, а опет толико је грубих и површних питања у глави, а мени је већ ионако довољно компликован живот, условљен разним проблемима и поприличним глупостима.

Мали разговор са погрешно бираним речима може да направи хаос, али не данас не сутра, већ сада. Чак и док читам неке ствари, а оне су обично већ остареле дан-два или већ недељу. Ма то није више важно кад нас све вести стижу у лету, пуни смо свега и свачега, али највише празнине свих нас.

То ме највише плаши.

Искра коју понесемо или сами створимо, не може да догори до краја, да знам и сам, да је то страшно, али борити се није лако, јер овде нема победника.

Више пута сам ходао страницама прошлости и будућности, држао сам се невидљивим нитима наших душа, читао чаробне стихове љубави, писао их у низу, поклањао крила њихове моћи, шапутао их пољупцима.

Нешто се променило, па су пољупци остали у облацима, изнад мог свода, испод мог неба, спознајући бело, нисам крио кише, нисам спуштао поглед, гледао сам све очима детета.

Киша не може вечно да пада…

Нисам тужан толико да су моја размишљања сетно отишла у јесење шуме, обојене златно жутим лишћем њене косе. Кад већ моја љубав жели да уђе, ја јој и сада широм отварам врата, срце је то које дрхти када њу привијем уз себе. Можда онај тренутак крајичком ока што прође, што се осети дубоко кроз поглед ока, та заљубљеност и то треперење увек постоји.

И после ноћи спорог буђења поред ње ја све осећам, и кад те нежно загрлим и пољупцем потврдим сигурност твог сна, а топлином тела касније буђење разума уз кафу и ти знаш све. Очи су пуне, а празнине нема јер те гледам, јер ме гледаш, два насупрот огледала душе.

Када одеш, пролази време и путују све лажи, неке блесаве истине, док те моје мисли траже, и сви они изговори, остајемо сами у мраку. Тога се највише бојим, а носим га у себи и он се види на светлости у мраку, хода мојим кораком и расте мојим немиром, мојим страхом.

Осећам како се прикрадаш док жмурим у мраку,

Осећам да ћутањем освајаш сваки делић моје коже,

Осећам да постајеш јака, као свака сенка иза свог господара.