Ponedeljak, Novembar 10, 2008

СЕЋАЊЕ

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Ево дођох да седнем,

По ко зна који пут да те нешто пријупитам

По ко зна који пут да олакшам душу,

Да нешто кажем у празно.

Дођох да дишем

На мало ветра-заветрини

На тој пољани испред себе

Да малкице погледам изнад облака,

А испод ока,

Да се тргнем оне зиме са планине

Да ме Сунце жива спржи

Да ма мермем камена што прска кроз руке

Тугом своје белине не умори рада.

 

Одавно сам тугу своју,

живот своје среће уклесао.

 

Под тим сводом,

Ко да сам знао,

Тог дана доћи

Платити ћеф том шејтану,

Опраним рукама стиснути камен.

 

У зноју трну руке и жуљеви пуцају.

Он ме гледаху тајно

Са неке висине  у трептају ударци јаки

Чекаше ту ноћ, зоре ове

Да приповедам јасном месецу

Кам да се клањам моме алаху,

Ал нек не бије звезда у стрехе кукувије,

Нек ме махалом нечује раја,

Нек ми се мук моје муке сакрије

У недра где иначе душа крије своје ране.

 

Ноћ је јутро тешко дочекала,

А јутром је кафа из џезве врућа заплакала

Ни крв ни вода да сперу клетве високе сени.

 

 

Не знам...

Дал пробуди студен,

камен се стегну,

А нануле пукоше низ калдрму кусу,

Одвећ гласан да вришти у ушима глувим

Туп топот коњаника дође да води безбожно тело

Ланцима везан у зноју и крви

Видех грешног себе

Очима лутам препознајем скуте

Пролећа хаљине пусте

И беле латице трешње и перпера сјај,

Окрете се ветар нанесе лишће

И гукну јесен шимшира старачке пеге,

Ја не знам дал река по но моста жубори.

 

Већ сам у Дрини босим ногама камен газио.

Млад сам био да бих пазио,

Умео да разумем ћутљиве људе,

У спознају среће руком лако грлио,

А ноћима у сате бежао,

Ко ме би ја сада требао.

 

Стадоше на врх моста,

Он се сруши као да моли

Глава у крви, свезане руке,

Молим у души, а гледам очима

Део тог камена

мермер је постао,

Одрони се од стене,

Скрши рукама сваки делић природе

Појео себе.

 

Сабљом сукну млаз живота,

Сазреше трешње једном процветане у њеним очима

Давно изгубљене.

Сетих се бола, сетих се туге и радости

Што је трчала босонога подно реке брзе,

Плетеницом дугом, густе јаке црне косе

Израсле груди из очију ватра, а усне да љубе,

Ко ме је срећа једном спустила љубав у лице

Просула у срце, тај више клетви у животу нема.

Махом сам шаптао речи кроз снове твоје

Бдио над меком белином твоје коже,

Тад  ми не беху отврдле руке, ал батина старог мајстора

На леђима уреза временом снагу бола.

 

Расли смо згуснуто у зеленој трави,

смејали се свакој ноћи у пољупцима.

Наручје твоје беше чедно и бело, а руке мирисне руже.

Дал сам те чуо у речима,

Дал те заволех у тој тишини,

Кад спустише звезде сјај у трави.

Како је рука твоја додиром смирила моје немире,

А глас што пронесе ветар низ котлину

Чаролију вечности једног пољупца,

Сигурни загрљај, врати се срцем,

Да очи не плачу, да се леђа судбини не окрећу,

Рекла си врати се зором јер ноћ ми те краде,

отима далеко,

знам ја да ћеш ми доћи,

чекаћу као туга у камену да је време растопи у својој белини.

Рекла си,

ако окасним,

ако ме касно та судбина теби врати,

ако те не буде када се вратим,

ако..,ако те преко мора нова зора успори,

ако ме заборав понесе превише далеко,

и ако се икада вратим, а рекла си вратићу се,

да само прођем,

ту поред реке на нашем месту где сушисмо мокре кошуље,

да ће остати бели камен и у њему туга,

тако ситна, саткана снагом  изгубљене љубави,

твоје и моје...

 

Осташе речи да звоне у мојим ушима,

А тело измучено паде са моста,

са тог каменог свода у реку.

Ја остадох нем и глув,

Да доле низ реку гледам како се тело ломи,

Кривуда,наспрам утабаног пута.

 

 

Сећање врати тмину,

дан ноћи у којој се вратих,

по ноћи ме испрати

да се даном вратим,

не смогох снаге да ме дан дочека,

проклет осванух леђима о бели камен.

 

Сећањем твојих речи сузе пустах

болом утучен кидах кошуље беле

чојом пресвучене и коже избраздане

ожиљци много,

ни један не боли, а бола је мало,

за душу продадох само име своје,

скренуше гаврани с пута

мук моје долине испод каменог свода,

СПОЗНАЋУ БЕЛО

У очима,

Скршићу руке нека боле,

Наћи ћу нит, струну твоје белине.

Тако ме шејтан обори доле,

Да камену белом душу тражим,

Кроз све те жиле,

Ја чујем да куца,

Твоје срце.

[Odgovori]

Morala sam da citam naglas...i ne umem da dam komentar...
Ako smislim nesto bar iole dostojno komentara reci cu...do tada cutim.....

Comment by casper (11/10/2008 19:21)

[Odgovori]

zaledih se na momenat. preteško. čak i za sećanje.
Prijatno!

Comment by domacica (11/10/2008 19:31)

[Odgovori]

Ни сам не знам одакле је ово изашло само од себе, али примети се туга и љубав, крило у сенци што се ветром бори да полети, неке вечно старе приче у камену записане, инспирисане судбином, Андрићем, Коренима од Ћосића, помешано са лишћем са јесени у срцу под кожом хладноће у сенки светла испод нашег мрака. Једноставно све запишем и осећам...Хвала на коментарима...

Comment by krilaandjela (11/10/2008 19:51)

[Odgovori]

Previše bola i tuge u sećanima.

Pozz

Comment by malaino (11/10/2008 19:58)

[Odgovori]

ni riječ napisati ne mogu.
Ustalasao si mi sjećanja, mahalu, šejtane, ljubavi, patnje, odricanja..
Natovarih sebi kamen sada, težak kamen uspomena, lijepih a nedorečenih, otgnutih, iscijepanih, zgužvanih, udavljenih u zamućenoj Drini..

Стадоше на врх моста,
Он се сруши као да моли
Глава у крви, свезане руке,
Молим у души, а гледам очима
Део тог камена
мермер је постао..

Comment by donna (11/10/2008 20:07)

[Odgovori]

proleteh na brzinu,imam da ucim.pocetak i kraj mi se svide :)

Comment by tuzna (11/10/2008 20:13)

[Odgovori]

Ма много је тога Донна, а прице у песми некако ѕаувек остају, знам да је бол и туга Малаино, али нек остану тамо занавек сећањима.

Весела уч и ти, а ја ћу већ написати нешто лепо.

Comment by krilaandjela (11/10/2008 20:32)

[Odgovori]

Pa... hmmm... pola sata sam citala, a mozda i duze ;)

Comment by iluzija (11/10/2008 21:20)

[Odgovori]

OCEKIVALA SAM DA CU PROCITATI IME NEKOG BOSANSKOG PJESNIKA.MNOGO JE TESKO ZA MOJ UKUS.JA ZELIM HAPPY AND ZA TEBE .LICI NA ANDRICA,POZDRAV,

Comment by DANA (11/10/2008 22:32)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me