Писмо у забораву

................Загрлим је и она почне да стеже и не да ми да одем, а већ је касно да останем. Рука ми дрхти, одвајам се од ње и боли, а погледи беже и плаше ме. Све је могло да буде другачије и боље требало је издржати још који тренутак док нам речи нису постале прејаке...ипак свуда је падао снег и ледио све око нас.

   Док су ми кораци по улици од леда пуцкетали, знао сам да сам све даље од среће и да већ сада постајем празан и сам. У мени је било нешто тешко као земља и нешто врело као жар и гушило је све. Једино што сам имао био је то живот, али какав?

   Дах се мешао са маглом, снег је почео јаче да пада и да крије туђе кораке.

Нисам остао да бих размишљао, сажаљевао сам себе док ми се траг губио у снегу, ходао сам према стану.

   Дани и године пролазе, није лако пратити туђе снове, облаци као лађе на мору и само једна звезда на северу, путују, све је другачије.

   ......................................................................