Subota, April 05, 2008
Писмо у забораву
................Загрлим је и она почне да стеже и не да ми да одем, а већ је касно да останем. Рука ми дрхти, одвајам се од ње и боли, а погледи беже и плаше ме. Све је могло да буде другачије и боље требало је издржати још који тренутак док нам речи нису постале прејаке...ипак свуда је падао снег и ледио све око нас.
Док су ми кораци по улици од леда пуцкетали, знао сам да сам све даље од среће и да већ сада постајем празан и сам. У мени је било нешто тешко као земља и нешто врело као жар и гушило је све. Једино што сам имао био је то живот, али какав?
Дах се мешао са маглом, снег је почео јаче да пада и да крије туђе кораке.
Нисам остао да бих размишљао, сажаљевао сам себе док ми се траг губио у снегу, ходао сам према стану.
Дани и године пролазе, није лако пратити туђе снове, облаци као лађе на мору и само једна звезда на северу, путују, све је другачије.
......................................................................
Prati svoje snove, a ne tuđe! Snove tuđe prati kad postanu zajednički s tvojima! I traži,
jer "samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da nađe"(moj omiljeni Mika Antić)
Sanjarenje mi uze reci.
Svako nosi svoje snove. Tudje mi i ne mozemo ostvariti. Mozemo samo biti u njima. A, svoje, ostvarujemo sami. : )
Kad malo razmislim, dobro je sto je tako.
Čim nemate iste snove, znači da bi bilo bolje da odvojeno odsanjate. Nekad je i bolje tako, bez obzira prema onom vulkanu emocija koji počinje da pršti u nama.
jednoga dana srešćeš svoje snove u nečijim očima.
želim ti da taj dan doleti što pre.
Prijatno!
Једном ће можда твоји снови да се сретну са неким туђим сновима, и све ће бити другачије, једнога дана...
Свима
Ово је део нечег што сам покушао а нисам довршио да личи на неку приповетку и не знам када ћу. Хвала на коментарима.
Мика Антић има најлепшу песму и она живи у мени, бесмртна је.
