Празна дворишта

Полуголе истине и речи без трага

у ветру и ватри, у ожиљцима,

хриди без снаге и мора

да у њих удара,

Сва та празна дворишта

сва та тужна згаришта

све измишљене среће

у нашим главама

сва та силна лутања

и сви ти срушени мостови

и све те снеке људи што тумарају.

 

Светло и туга иза ограде

од мојих и твојих корака

што их чујем и нечујем

испод прозора где је некада

била кућа пуна уздаха.

 

Ноћ и шапат у мирису шуме

испод моста, близу потока

у даљини воз на шинама

звиждуком растерује маглу

између брегова и птице селице.

 

Заборављам име и презиме

све своје снове и све године

не знам да ли ме волиш 

и да ли престаје.

 

Празна дворишта  и туђе ливаде

носе нове изданке из пепела вечности

из сузе детета живот човека.

 

Празна дворишта и сенке испод кестена

нове клупе и столице

и на столу румене јабуке

ко чврсте песнице.

 

Празне приче и бесмислице

у мраку, на друму и бездану

са звездама

у завади и заблуди

и небрига бриге на месецу

са и без трага ожиљку 

на најлепшем цвету,и на латици

кап росе на листу

из ока у сумраку

 

Празна дворишта остају.

 

 

Једно писмо

....Писмо је само туга која се носи у џепу тешког капута. Једном када га обучеш тешко га скидаш са себе, просто срасте, ја ти то не желим, ни теби ни неком другом. Гране које се суше сваким пролећем када љубав понесе ветар туђих немира и удари кроз тебе, тешко шта прође и остане. Имате у себи и једна и друга много више да пружите него да завијате у једну ил две ноћи пораза ваше победе.Време на крају туђег рачуна испрси цех срца у броју ваших година. Нек љубав чак и после ових речи донесе одлуку срца.

....Писмо је само одраз емоција, мог лика у твом огледалу, спора река Панонска. У њему имаш и немаш, све као жути лист јесењи, мио ти је док пада на срце, а када падне онда си већ стигла до краја. Крај писма је као и крај дана у ноћи наших немира и чудна магија док нам око и поглед не залута шумом неког позива ил СМС-ом пријатеља, тад нам је он најпотребнији. Обично задрхтим кад ми се срце спусти у пете и заголица страх свих страхова да жутим летом без јесени у зиму после лета пређем кораком детета. Тога се највише плашим, као и зубара (  ово друго је глупи страх са разлогом, на њега не обраћај пажњу, на њега морам само да обратим ја ).

...Елем писмо је и туга која се пише бледим рукописом...

...Писмо је и весела срећа која није могла брже да стигне, већ је морала писмом...

 

Разлога и нема, истине су ту негде у нама и између нас, тражимо их

Узми или остави

заборави или одговори

у прах све претвори

и нестани.

 

Све ово понекад нема смисла, људи се растају састају, воле и неволе. Увек их неки ђаво тера да нешто погреше. Можеш да кажеш да је тако, и јесте тако. Шта ми све знамо и у шта сигурно верујемо? Ја верујем у заласке и у зоре. Мислим да се тада нешто завршава и да нешто почиње, мислим да се тада везују светови, мислим да је то плима и да је то осека, мислим да су нам тада осећања и мисли једно. Мислим да се тада сви враћамо назад на оне најлепше ствари у животу, на оне које су свима нама исте, на љубав према деци, породици, пријатељима и најдражим особама, на сва та дивна сећања и тренутке среће.

Мислим да одатле црпимо сва богатства наше душе коју ево сада овде показујемо. 

Кад кажем узми или остави мислим на прилику да живот учинимо лепшим, мислим да човек нађе другог човека. Кад кажем остави милим да неки људи имају јачу перцепцију и више ствари око себе и да у њих не треба улазити без позива и њихове добре воље , већ их треба оставити да постигну своје циљеве јер су им амбиције велике, они ће онда прићи, узети и поклонити. 

Кад кажем заборави или одговори, мислим на све наше и празне и пуне речи на ветру и без њега у свој својој метафори и персонификацији кроз догађаје и друштво у коме живимо. Ил се уклопимо ил се не уклопимо (заборави или одговори). Мислим да се већина уклопи и поклопи, а мали део, нажалост успротиви и одговори, ја сам ваљда у овој малој гомилици.

Кад кажем у прах све претвори и нестани, мислим да свако има и познаје своје границе, ех кад их кажем људи побегну, када их виде кажу ништа посебно, а када их осете онда сам овакав, онакав, али увек коментарисан површно и прихватљиво, па људи смо, волимо да прича ради приче носи све наше празне бродове ка неким богатим обалама.

Ја ето такве све глупости у једном дану, недељи, месецу, години, деценији, столећу које нећу доживети у прах претворим.

Зашто нестанем, једноставно учим себе да будем умерен и да светла треба гасити полако и не палити их одмах на позорници живота, публика се брзо засити, а глумци почињу да личе на статуе и силуете сенки које се крећу у круг.

Нестанем зато што желим да побегнем у своје богатство са богатством што сам можда добио и од вас овде у свим коментарима или не, углавном повучем се и одем у неку другу причу.

Нестанем зато што се надам и зато што желим нови дан да откријем.

Нестанем зато што морам да се припремим за ново сутра.

 

П.С. Поздрав пријатељи.... 

 

АКО ПОНОВО

Ако ме данас сретнеш у пролазу

окрени главу на другу страну,

и насмеј се.

Ако ме опет грешком окренеш

ил поруку пошаљеш,

само пређи на другу страну

где срце познаје

нашу љубавну драму.

 

Ако ме поново упознајеш

и скрећеш погледом руке,

ако ме поново јуриш у мраку

стигни ме пољупцем.

 

Ја склопићу сваку играчку

којом си рушила наше снове.

Нећу те молити, само ћу прићи

и пољубити те.

 

Ако те поново дрско заволем

погледом својим кроз прозор

нек ме киша вечито криви

сваком капљицом среће на лицу.

 

Ако икад престанем да плачем у себи

ти приђи ми, ил трчи од мене.

 

Ако те икад упознам кроз снове

ноћи ове, нек буде дан.

 

Ако постоји далека звезда,

даља од среће

ја донећу ти је.

 

Ако си се љутила, сада си опростила.

 

Ако сам се смејао, данас сам и тугу спознао.

 

У ветар нико не иде,

он само прође кроз нас.

 

Ако некада станем поред тебе,

а стаћу сад, и опет учинићу то

тако дрско и са пољупцем.

 

Ако те мој загрљј не врати

врати ће те моје срце.

 

И ако на крају заспим

опрости ми то,

заспао сам само због тебе,

да поново сањам исти сан.

ЗА све БЛОГЕРЕ

Ноћас ћу од вас да побегнем

сакрићу моје снове

пронаћи ћу поново

моје тајно место

моју тачку у свемиру

мој почетак у свитања

и мој крај у заласку.

 

Не нећу Вам ништа рећи

ал чуће те, видеће те

и горе и доле, било где,

жубор потока и рађање звезде

исто је, лепо је. 

 

Ма ноћас ћу и са Вама у ваше срце да побегнем

опет тамо где сам већ бежао

где ми је суза бежала и срце летело,

ма наћи ће те ме сигурно

морам да слетим ту испред Вас

да Вас пригрлим својим крилима по ко зна који пут

сваки пут.

 

Можда само један траг да оставим за све оне

што су сада или после отворили очи

у сну или јави да ме нађу

јер ја ћу њих сигурно наћи

у ватри или снегуу води или на земљи

свуда ме има, а највише у Вашим срцима.

 

 

 

Иза мене пролазе Цигани

 

Иза мене пролазе Цигани

одвозе старе ствари.

 

Корак би да кренем

ал нешто ми неда

у рукама као камен

можда само жеља остала.

 

Да подигнем главу 

да закотрљам очима

по свим прозорима

сивих кућа и кућица.

 

Није све у мени заспало

нешто се и пробудило,

Сунцем иза ових облака

испод мојих крила.

 

Ти би да ме загрлиш

још једном да осетиш,

да си ближа знала би

како куца у мени.

 

Писмо у забораву

................Загрлим је и она почне да стеже и не да ми да одем, а већ је касно да останем. Рука ми дрхти, одвајам се од ње и боли, а погледи беже и плаше ме. Све је могло да буде другачије и боље требало је издржати још који тренутак док нам речи нису постале прејаке...ипак свуда је падао снег и ледио све око нас.

   Док су ми кораци по улици од леда пуцкетали, знао сам да сам све даље од среће и да већ сада постајем празан и сам. У мени је било нешто тешко као земља и нешто врело као жар и гушило је све. Једино што сам имао био је то живот, али какав?

   Дах се мешао са маглом, снег је почео јаче да пада и да крије туђе кораке.

Нисам остао да бих размишљао, сажаљевао сам себе док ми се траг губио у снегу, ходао сам према стану.

   Дани и године пролазе, није лако пратити туђе снове, облаци као лађе на мору и само једна звезда на северу, путују, све је другачије.

   ......................................................................

Неко је богат...

Неко је богат самоћом коју носи у себи,

Чува је себично и заборавља само у сну,

а сан ако дође ил оде опет исто,

трагом упртих очију у празно

ето то је то

самоћа.

 

Немам шта да загрлим

сузу једино сакријем у себи.

 

Понекад тако гласно одзвањају  моје мисли

да их једноставно видим пред очима. 

Неко је богат самоћом коју носи у себи,

ја је понекад понесем пријатељи моји, 

а волео бих да ме она заборави.

 

Неко је богат самоћом коју носи у себи,


 

У славу Пинокија

Све ти прође као игра једног дечака и једне девојчице трећег априлског дана пролећа. Тако је топло око срца око душе тим заљубљеним паровима што шетају, грле се и љубе у парку. Аутобуси и пролазницу праве ветар по улицама овог пролећног поподнева, враћају се са посла сви у некој журби бризином жеље да стигну тамо где их неко чека отворених срца или раширених руку за загрљај, баш као и овој мами што трчи весела девојчица и грли кратким рукама маму и виче волим те мајчице моја мила мајчице.

Сваки је дан право мало богатство за нас кад у тренутку вечности крајичком свога ока ухватимо живот других око нас и осетимо енергију која струји у природи.

Мале су ствари довољне да пролете и неко ће их чути и неко ће их приметити и сви ћемо их видети. Пинокио видели смо те и осетили твоју уметничку душу, удахнула си нову енергију овом пролећу, нови живот и слатко струјање позитивне енергије.

Овај твој БЛОГ ОРКЕСТАР имаће свакодневно-ноћне турнеје у свим нашим срцима, ушима и очима.

Плесом чудних ветрова

и вештих руку уметника

настала је колекција

слика малих блогера.

 

Сви ко један ликови

из блог прича митови

техником салвета

са пуно опреза

настала турнеја

по нашим срцима.

Прстију склопљених у длан

Пишем са срцем што дрхти кроз погледе у твоју душу. Више нисам неко ко нема шта да изгуби. Страхом сваке нове зоре грлим те нежно и гледам у усне, образе меке и провлачим прсте кроз твоју дугу косу, недам да се пробудиш без осмеха.

Тако те јако волим да сам спустио сузу у своје срце страхом нове зоре да те не изгубим, кријем је да случајно не видиш то.

 

Отворила си своје очи и у светлуцавим огледалима видео сам себе. Осећај који продубљује и изоштрава сва моја чула и додир твојих на мојим уснама и твоја мека рука на мом рамену шта више можеш да ми даш, ја сам већ у твојој сенци загрљен заспао иако си већ устала на јастуку си вечно поред мене остала.

Ти си мој почетак и мој крај, део мог срца, моја музика, плес мојих корака, жито мојих поља, и све си моје, ал највише од свега љубав мојих усана.  

 

Прстију склопљених у длан

дарујем ти љубав да не побегне

да је сакривену из мог срца видиш

и брзо ставиш у кутак свог.

 

Прстију склопљених у длан

чувам све своје тајне теби

ти их знаш, ал прави се да не знаш

лакше је осмехом да сакријем чежњу

што сам у тајну претворио нашу љубав.

 

Прстију склопљених у длан

ти знаш да ја тако најаче волим.

 

ПРОНАЂИ МЕ

Пронађи ме

негде дубоко у својим сновима

заборав није у души остао теби.

И кад прођеш поред те сенке

окрени се, у трену твог ока

туга нек падне мени на длан

јер мокрих је руку весели осмех 

на лицу деце што трче око нас.

Заплеши са сенком која се игра

у лепоти твог сјаја.

Пронађи ме,

тамо где трагова сувише има

где једном је зора сакрила лице

Пронађи ме,

у нежности својој коју си дала

на лицу те сенке заборава нема

дубоке бразде и никада краја

ходам по жару немира свога

Пронађи ме, 

и заборави јесен што тугу ти потура

Пронађи ме,

ту сам до тебе стојим и чекам

Додирни ме,

спусти ми руку на моје раме

биће ти лакше

Покрени ме,

у очима мојим погледај своје

Пронађи нас, 

док снови не бледе

да усне се споје

Пољуби ме,

пољупцем својим вечно ме вежи

за срце своје.

Пронађи ме...

«Prethodni   1 2